Dissertations / Theses on the topic 'Језик'

У дисертацији је представљен прототип агентског, домен-оријентисаног језика ALAS. Основни мотиви развоја ALAS језика су подршка дистрибуираном не-аксиоматском резоновању као и омогућавање интероперабилности и хетерогене мобилности Siebog агената јер је приликом анализе постојећих агентских домен-оријентисаних језика утврђено да ни један језик не подржава ове захтеве. Побољшање у односу на сличне постојеће агентске, домен-оријентисане језике огледа се и у програмским конструктима које нуди ALAS језик а чија је основна сврха писање концизних агената који се извршавају у специфичним доменима.
U disertaciji je predstavljen prototip agentskog, domen-orijentisanog jezika ALAS. Osnovni motivi razvoja ALAS jezika su podrška distribuiranom ne-aksiomatskom rezonovanju kao i omogućavanje interoperabilnosti i heterogene mobilnosti Siebog agenata jer je prilikom analize postojećih agentskih domen-orijentisanih jezika utvrđeno da ni jedan jezik ne podržava ove zahteve. Poboljšanje u odnosu na slične postojeće agentske, domen-orijentisane jezike ogleda se i u programskim konstruktima koje nudi ALAS jezik a čija je osnovna svrha pisanje konciznih agenata koji se izvršavaju u specifičnim domenima.
The dissertation presents the prototype of an agent-oriented, domainspecificlanguage ALAS. The basic motives for the development of theALAS language are support for distributed non-axiomatic reasoning, as wellas enabling the interoperability and heterogeneous mobility of agents,because it is concluded by analysing existing agent-oriented, domainspecificlanguages, that there is no language that supports theserequirements. The improvement compared to similar existing agentoriented,domain-specific languages are also reflected in programconstructs offered by ALAS language, whose the main purpose is to enablewriting the concise agents that are executed in specific domains.

У овој дисертацији се бавимо семантичком категоријомкаузалности у француском и српском језикупревасходно са становишта синтаксе и семантике,односно утврђивањем инвентара и описом различитихсинтаксичких поступака и лексичких средстава којимасе ова категорија формализује у два посматрана језика.Циљ ове контрастивне студије је да се установе начиниза изражавање каузалности, те да се систематизујуструктурне подударности, односно неподударности уфранцуском и у српском језику, да се утврди степенсемантичке еквиваленције између њих, као и да сеукаже на најбоље могуће начине транспозицијесемантичког односа експлицитне или имплицитнекаузалности из једног посматраног језика у други. Натеоријском плану, резултати истраживања требало бида употпуне постојећа лингвистичка сазнања везана закаузалне односе уопште, а посебно у француском исрпском језику, док би се практичне импликациједобијених резултата огледале како у областипримењене лингвистике и у настави француског каостраног језика, тако и у непосредној преводилачкојпракси.
U ovoj disertaciji se bavimo semantičkom kategorijomkauzalnosti u francuskom i srpskom jezikuprevashodno sa stanovišta sintakse i semantike,odnosno utvrđivanjem inventara i opisom različitihsintaksičkih postupaka i leksičkih sredstava kojimase ova kategorija formalizuje u dva posmatrana jezika.Cilj ove kontrastivne studije je da se ustanove načiniza izražavanje kauzalnosti, te da se sistematizujustrukturne podudarnosti, odnosno nepodudarnosti ufrancuskom i u srpskom jeziku, da se utvrdi stepensemantičke ekvivalencije između njih, kao i da seukaže na najbolje moguće načine transpozicijesemantičkog odnosa eksplicitne ili implicitnekauzalnosti iz jednog posmatranog jezika u drugi. Nateorijskom planu, rezultati istraživanja trebalo bida upotpune postojeća lingvistička saznanja vezana zakauzalne odnose uopšte, a posebno u francuskom isrpskom jeziku, dok bi se praktične implikacijedobijenih rezultata ogledale kako u oblastiprimenjene lingvistike i u nastavi francuskog kaostranog jezika, tako i u neposrednoj prevodilačkojpraksi.
This thesis examines the semantic category of causality inFrench and Serbian, primarily from the point of view ofsyntax and semantics, i.e. it provides an inventory and adescription of different syntactic and lexical means bywhich this category is formalized in the two observedlanguages. The purpose of this contrastive study is toestablish the ways of expressing causality, to systematizestructural congruence, or rather incongruence in French andSerbian, to determine the degree of semantic equivalencebetween them, as well as to point to the best possible meansof transposition of the semantic relation of explicit orimplicit causality from one observed language into theother. At a theoretical level, the results of the researchshould contribute to the existing linguistic knowledge ofcausal relations in general, and particularly in French andSerbian. The results obtained should have considerablepractical implications not only for applied linguistics, butalso for teaching French as a foreign language, and fortranslation.

Предмет рада је анализа семантичке категорије теличности као дистинктивног обележја аспектуалног значења у француском и српском језику. Теличност представља једно од семантичких, односно инхерентних аспектуалних особина глаголских лексема или синтагми и означава постојање крајње тачке у одвијању глаголске радње. У теорији концептуалне семантике (Jackendoff 1996) теличност се дефинише као ограничење Путање, једне од основних концептуалних категорија, која заједно са категоријама Догађај и Време чини структуру глаголске ситуације.Циљ рада је анализа начина на које теличност учествује у стварању аспектуалног значења у француском и српском језику. У анализи су посматране семантичке класе глагола кретања, као и класе глагола извођења, стварања и трошења код којих важну улогу у изражавању теличности има директни објекат. Примењена метода контрастивне анализе открива да између француског и српског језика у начинима изражавања теличности највећа сличност постоји код глагола кретања: у француском ограниченост осе путање обележавају предлози à и jusque (+à/en), док предлог vers указује на неограниченост путање; у српском, ограниченост путање и достизање циља у току кретања изражавају предлошко-падежне конструкције са акузативом, док предлошко-падежне конструкције са дативом означавају да циљ у току кретања није достигнут и да је путања неограничена. У оба језика уочава се семантичка усклађеност између типа глаголске ситуације и предлога у француском, односно предлошко-падежних конструкција и глаголског вида у српском језику: уз ателичне глаголске ситуације у француском, односно неограниченотрајне глаголе у српском јављају се синтагме уведене предлогом, односно предлошко-падежном конструкцијом који такође означавају неограничену осу путање у процесу кретања (marcher/nager/courir vers – ходати/пливати/трчати према ка); уз глаголе који означавају тренутне радње, у француском теличне глаголске ситуације, а у српском глаголе свршеног вида, јављају се синтагме уведене предлогом, односно предлошко-падежне конструкције које указују да је оса путање у току кретања ограничена (arriver/venir/entrer à – стићи/доћи/ући у). Код семантичких класа глагола извођења, стварања и трошења у француском и српском језику, међутим, уочава се извесна разлика у погледу изражавања теличности. У француском језику концептуализација објекта као ограниченог или неограниченог учествује у изражавању теличности, те се глаголске ситуације у којима је објекат изражен као неограничен интерпретирају као ателичне (lire des romans/écrire des lettres/manger des oranges), док се глаголске ситуације које подразумевају постојање објекта актуализованог као ограниченог, целовитог појма, посматрају као теличне (lire les romans/écrire les lettres/manger les oranges). И у српском језику уочава се улога директног објекта у односу на теличност, али је она у вези са градилачким процесима. Код семантичких класа српских глагола извођења, стварања и трошења телични карактер глаголске ситуације обележава се непостојањем трећег члана видске опозиције у оним случајевима када перфективни облик глагола означава да је радња у потпуности протекла кроз објекат, односно када објекат настане или нестане у целости током глаголске радње (читати – прочитати – *прочитавати / писати – написати – *написавати / трошити – потрошити – *потрошивати). Уколико је објекат модификован или трансформисан, могуће је продужити радњу и тада постоји трећи члан видске опозиције (писати – уписати – уписивати). У оба језика, дакле, на концептуалном нивоу уочавају се истоветне појмовне категорије које се на структурно-језичком плану формализују на различите начине.
Predmet rada je analiza semantičke kategorije teličnosti kao distinktivnog obeležja aspektualnog značenja u francuskom i srpskom jeziku. Teličnost predstavlja jedno od semantičkih, odnosno inherentnih aspektualnih osobina glagolskih leksema ili sintagmi i označava postojanje krajnje tačke u odvijanju glagolske radnje. U teoriji konceptualne semantike (Jackendoff 1996) teličnost se definiše kao ograničenje Putanje, jedne od osnovnih konceptualnih kategorija, koja zajedno sa kategorijama Događaj i Vreme čini strukturu glagolske situacije.Cilj rada je analiza načina na koje teličnost učestvuje u stvaranju aspektualnog značenja u francuskom i srpskom jeziku. U analizi su posmatrane semantičke klase glagola kretanja, kao i klase glagola izvođenja, stvaranja i trošenja kod kojih važnu ulogu u izražavanju teličnosti ima direktni objekat. Primenjena metoda kontrastivne analize otkriva da između francuskog i srpskog jezika u načinima izražavanja teličnosti najveća sličnost postoji kod glagola kretanja: u francuskom ograničenost ose putanje obeležavaju predlozi à i jusque (+à/en), dok predlog vers ukazuje na neograničenost putanje; u srpskom, ograničenost putanje i dostizanje cilja u toku kretanja izražavaju predloško-padežne konstrukcije sa akuzativom, dok predloško-padežne konstrukcije sa dativom označavaju da cilj u toku kretanja nije dostignut i da je putanja neograničena. U oba jezika uočava se semantička usklađenost između tipa glagolske situacije i predloga u francuskom, odnosno predloško-padežnih konstrukcija i glagolskog vida u srpskom jeziku: uz atelične glagolske situacije u francuskom, odnosno neograničenotrajne glagole u srpskom javljaju se sintagme uvedene predlogom, odnosno predloško-padežnom konstrukcijom koji takođe označavaju neograničenu osu putanje u procesu kretanja (marcher/nager/courir vers – hodati/plivati/trčati prema ka); uz glagole koji označavaju trenutne radnje, u francuskom telične glagolske situacije, a u srpskom glagole svršenog vida, javljaju se sintagme uvedene predlogom, odnosno predloško-padežne konstrukcije koje ukazuju da je osa putanje u toku kretanja ograničena (arriver/venir/entrer à – stići/doći/ući u). Kod semantičkih klasa glagola izvođenja, stvaranja i trošenja u francuskom i srpskom jeziku, međutim, uočava se izvesna razlika u pogledu izražavanja teličnosti. U francuskom jeziku konceptualizacija objekta kao ograničenog ili neograničenog učestvuje u izražavanju teličnosti, te se glagolske situacije u kojima je objekat izražen kao neograničen interpretiraju kao atelične (lire des romans/écrire des lettres/manger des oranges), dok se glagolske situacije koje podrazumevaju postojanje objekta aktualizovanog kao ograničenog, celovitog pojma, posmatraju kao telične (lire les romans/écrire les lettres/manger les oranges). I u srpskom jeziku uočava se uloga direktnog objekta u odnosu na teličnost, ali je ona u vezi sa gradilačkim procesima. Kod semantičkih klasa srpskih glagola izvođenja, stvaranja i trošenja telični karakter glagolske situacije obeležava se nepostojanjem trećeg člana vidske opozicije u onim slučajevima kada perfektivni oblik glagola označava da je radnja u potpunosti protekla kroz objekat, odnosno kada objekat nastane ili nestane u celosti tokom glagolske radnje (čitati – pročitati – *pročitavati / pisati – napisati – *napisavati / trošiti – potrošiti – *potrošivati). Ukoliko je objekat modifikovan ili transformisan, moguće je produžiti radnju i tada postoji treći član vidske opozicije (pisati – upisati – upisivati). U oba jezika, dakle, na konceptualnom nivou uočavaju se istovetne pojmovne kategorije koje se na strukturno-jezičkom planu formalizuju na različite načine.
This thesis analyzes the semantic category of telicity as a distinctive feature of aspectual meaning in French and Serbian. Telicity is one of the semantic, or inherent aspectual features of the verb or phrase and indicates the existence of endpoints of a verbal action. In The theory of conceptual semantics (Jackendoff 1996) telicity is defined as boundedness of the Path, one of the basic conceptual categories, which together with the categories of Event and Time, constitute the structure of verb situations.The aim of the thesis is to analyze the ways in which telicity affects the creation of aspectual meaning in French and Serbian. The analysis was applied to the semantic class of verbs of motion, as well as the class of verbs of performance, creation and consumption for which the direct object plays an important role in expressing telicity. The applied method of contrastive analysis reveals that the greatest similarity between French and Serbian exists in the ways of expressing telicity with verbs of motion. In French, boundedness of the path is indicated by the prepositions à and jusque (+ à / en), while the preposition vers indicates boundlessness. In Serbian, boundedness of the path and reaching the goal during movement is expressed by preposition-case constructions with the accusative, while preposition-case constructions with the dative indicate that the goal is not reached during movement, and that the trajectory is unlimited. In both languages semantic consistency between the type of verb situation and preposition in French, or the preposition-case construction and verb aspect in Serbian can be observed. Syntagmatically foreseen prepositions occur with atelic verb situations in French, or durative verbs in Serbian and preposition-case constructions which also indicate the boundlessness of the path in the process of movement (marcher/nager/courir vers – hоdati/plivati/trčati prema ka); verbs that denote punctual actions in French, i.e. telic verb situations, and in Serbian, verbs in the perfect aspect occur with the syntagmatically foreseen preposition, or preposition-case constructions which indicate that the trajectory during movement is limited (arriver/venir/entrer à – stići/dоći/ući u). In the semantic class of verbs of performance, creation and consumption in French and Serbian, however, we can see certain differences in terms of expressing telicity. In French, conceptualization of the object as limited or unlimited participates in expressing telicity, verb situations in which the object is expressed as an unlimited are interpreted as atelic (lire des romans/écrire des lettres/manger des oranges) while verb situations which imply the existence of the object as a limited, unique concept, are regarded as telic (lire les romans/écrire les lettres/manger les oranges). In Serbian, the role of the direct object in relation to telicity can also be observed, but it is related to derivational processes. With the semantic classes of Serbian verbs of performance, creation and consumption the telic character of the verb situation is marked by the absence of the third member of the aspectual opposition in those cases where the perfective form of the verb indicates that the action completely passed through the object, or when the object is completely created or consumed during the verbal action (čitati – prоčitati – *prоčitavati / pisati – napisati – *napisavati / trоšiti – pоtrоšiti – *pоtrоšivati). If the object has been modified or transformed, the verb action can be prolonged and the aspectual opposition admits the third form (pisati – upisati – upisivati). In both languages the conceptual level, therefore, reveals identical conceptual categories that in the structural-linguistic plan are formalized in different ways.

Предмет рада је анализа семантичке категорије теличности као дистинктивног обележја аспектуалног значења у француском и српском језику. Теличност представља једно од семантичких, односно инхерентних аспектуалних особина глаголских лексема или синтагми и означава постојање крајње тачке у одвијању глаголске радње. У теорији концептуалне семантике (Jackendoff 1996) теличност се дефинише као ограничење Путање, једне од основних концептуалних категорија, која заједно са категоријама Догађај и Време чини структуру глаголске ситуације.Циљ рада је анализа начина на које теличност учествује у стварању аспектуалног значења у француском и српском језику. У анализи су посматране семантичке класе глагола кретања, као и класе глагола извођења, стварања и трошења код којих важну улогу у изражавању теличности има директни објекат. Примењена метода контрастивне анализе открива да између француског и српског језика у начинима изражавања теличности највећа сличност постоји код глагола кретања: у француском ограниченост осе путање обележавају предлози à и jusque (+à/en), док предлог vers указује на неограниченост путање; у српском, ограниченост путање и достизање циља у току кретања изражавају предлошко-падежне конструкције са акузативом, док предлошко-падежне конструкције са дативом означавају да циљ у току кретања није достигнут и да је путања неограничена. У оба језика уочава се семантичка усклађеност између типа глаголске ситуације и предлога у француском, односно предлошко-падежних конструкција и глаголског вида у српском језику: уз ателичне глаголске ситуације у француском, односно неограниченотрајне глаголе у српском јављају се синтагме уведене предлогом, односно предлошко-падежном конструкцијом који такође означавају неограничену осу путање у процесу кретања (marcher/nager/courir vers – ходати/пливати/трчати према ка); уз глаголе који означавају тренутне радње, у француском теличне глаголске ситуације, а у српском глаголе свршеног вида, јављају се синтагме уведене предлогом, односно предлошко-падежне конструкције које указују да је оса путање у току кретања ограничена (arriver/venir/entrer à – стићи/доћи/ући у). Код семантичких класа глагола извођења, стварања и трошења у француском и српском језику, међутим, уочава се извесна разлика у погледу изражавања теличности. У француском језику концептуализација објекта као ограниченог или неограниченог учествује у изражавању теличности, те се глаголске ситуације у којима је објекат изражен као неограничен интерпретирају као ателичне (lire des romans/écrire des lettres/manger des oranges), док се глаголске ситуације које подразумевају постојање објекта актуализованог као ограниченог, целовитог појма, посматрају као теличне (lire les romans/écrire les lettres/manger les oranges). И у српском језику уочава се улога директног објекта у односу на теличност, али је она у вези са градилачким процесима. Код семантичких класа српских глагола извођења, стварања и трошења телични карактер глаголске ситуације обележава се непостојањем трећег члана видске опозиције у оним случајевима када перфективни облик глагола означава да је радња у потпуности протекла кроз објекат, односно када објекат настане или нестане у целости током глаголске радње (читати – прочитати – *прочитавати / писати – написати – *написавати / трошити – потрошити – *потрошивати). Уколико је објекат модификован или трансформисан, могуће је продужити радњу и тада постоји трећи члан видске опозиције (писати – уписати – уписивати). У оба језика, дакле, на концептуалном нивоу уочавају се истоветне појмовне категорије које се на структурно-језичком плану формализују на различите начине.
Predmet rada je analiza semantičke kategorije teličnosti kao distinktivnog obeležja aspektualnog značenja u francuskom i srpskom jeziku. Teličnost predstavlja jedno od semantičkih, odnosno inherentnih aspektualnih osobina glagolskih leksema ili sintagmi i označava postojanje krajnje tačke u odvijanju glagolske radnje. U teoriji konceptualne semantike (Jackendoff 1996) teličnost se definiše kao ograničenje Putanje, jedne od osnovnih konceptualnih kategorija, koja zajedno sa kategorijama Događaj i Vreme čini strukturu glagolske situacije.Cilj rada je analiza načina na koje teličnost učestvuje u stvaranju aspektualnog značenja u francuskom i srpskom jeziku. U analizi su posmatrane semantičke klase glagola kretanja, kao i klase glagola izvođenja, stvaranja i trošenja kod kojih važnu ulogu u izražavanju teličnosti ima direktni objekat. Primenjena metoda kontrastivne analize otkriva da između francuskog i srpskog jezika u načinima izražavanja teličnosti najveća sličnost postoji kod glagola kretanja: u francuskom ograničenost ose putanje obeležavaju predlozi à i jusque (+à/en), dok predlog vers ukazuje na neograničenost putanje; u srpskom, ograničenost putanje i dostizanje cilja u toku kretanja izražavaju predloško-padežne konstrukcije sa akuzativom, dok predloško-padežne konstrukcije sa dativom označavaju da cilj u toku kretanja nije dostignut i da je putanja neograničena. U oba jezika uočava se semantička usklađenost između tipa glagolske situacije i predloga u francuskom, odnosno predloško-padežnih konstrukcija i glagolskog vida u srpskom jeziku: uz atelične glagolske situacije u francuskom, odnosno neograničenotrajne glagole u srpskom javljaju se sintagme uvedene predlogom, odnosno predloško-padežnom konstrukcijom koji takođe označavaju neograničenu osu putanje u procesu kretanja (marcher/nager/courir vers – hodati/plivati/trčati prema ka); uz glagole koji označavaju trenutne radnje, u francuskom telične glagolske situacije, a u srpskom glagole svršenog vida, javljaju se sintagme uvedene predlogom, odnosno predloško-padežne konstrukcije koje ukazuju da je osa putanje u toku kretanja ograničena (arriver/venir/entrer à – stići/doći/ući u). Kod semantičkih klasa glagola izvođenja, stvaranja i trošenja u francuskom i srpskom jeziku, međutim, uočava se izvesna razlika u pogledu izražavanja teličnosti. U francuskom jeziku konceptualizacija objekta kao ograničenog ili neograničenog učestvuje u izražavanju teličnosti, te se glagolske situacije u kojima je objekat izražen kao neograničen interpretiraju kao atelične (lire des romans/écrire des lettres/manger des oranges), dok se glagolske situacije koje podrazumevaju postojanje objekta aktualizovanog kao ograničenog, celovitog pojma, posmatraju kao telične (lire les romans/écrire les lettres/manger les oranges). I u srpskom jeziku uočava se uloga direktnog objekta u odnosu na teličnost, ali je ona u vezi sa gradilačkim procesima. Kod semantičkih klasa srpskih glagola izvođenja, stvaranja i trošenja telični karakter glagolske situacije obeležava se nepostojanjem trećeg člana vidske opozicije u onim slučajevima kada perfektivni oblik glagola označava da je radnja u potpunosti protekla kroz objekat, odnosno kada objekat nastane ili nestane u celosti tokom glagolske radnje (čitati – pročitati – *pročitavati / pisati – napisati – *napisavati / trošiti – potrošiti – *potrošivati). Ukoliko je objekat modifikovan ili transformisan, moguće je produžiti radnju i tada postoji treći član vidske opozicije (pisati – upisati – upisivati). U oba jezika, dakle, na konceptualnom nivou uočavaju se istovetne pojmovne kategorije koje se na strukturno-jezičkom planu formalizuju na različite načine.
The subject of this dissertation is the presence,position and role of literary texts in thetextbooks of French as a foreign language.Though in the last few years a lot has beenwritten about the importance of using literarytexts in foreign language teaching and itsadvantages in comparison to other types ofteaching material, French glotodidacticianspoint to the fact that literary texts are used incontemporary communication-orientedtextbooks as any other texts, with the primarypurpose of developing language skills. In orderto prove this hypothesis, the textbooks ofnational and French authors in use inelementary and high schools in Serbia areanalysed. As reading, that is, understanding atext is a prerequisite to any further work on thetext, special attention is given to readingstrategies and models which facilitate students’access to literary texts used in textbooks. Thecomparative approach allows us to gain insightinto similarities and differences in choosingFrench authors and their work represented intextbooks, the position of literary texts inteaching unit, the ways they are presented andthe accompanying activities. These criteria areused in the analysis of all textbooks: the ones byour and French authors both for elementaryschools, and for high schools.

Предмет нашег истраживања су француски,италијански и српски фраземи који садржекулинарску терминологију (лексеме којеозначавају различите намирнице (нпр.јабука, јаје), поједине врсте једноставнијихјела (нпр. кајгана, каша), месне прерађевине(нпр. кобасица, салама) итд.). Циљистраживања је да компаративно-контрастивном анализом установимолексичка и семантичка (не)подударањаодабраних фразема француског,италијанског и српског језика. Поред тога,циљ је да фраземе тематски групишемопрема концептима које изражавају и даутврдимо на који начин је кулинарскатерминологија учествовала у изградњифразеолошког значења.Први део рада представља теоријски оквиристраживања, док други део рада садржианализу корпуса и обухвата две целине –анализу мотивације фразема и концептуалнуанализу фразема. У делу рада у којеманализирамо мотивацију фразема грађу ћеморазврстати по компонентама које су носиоцизначења, док ћемо у оквиру концептуалнеанализе фраземе тематски груписати ипридружити им одговарајуће дескрипторекоји их прецизније описују и представљајуодносе сличности међу њима.
Predmet našeg istraživanja su francuski,italijanski i srpski frazemi koji sadržekulinarsku terminologiju (lekseme kojeoznačavaju različite namirnice (npr.jabuka, jaje), pojedine vrste jednostavnijihjela (npr. kajgana, kaša), mesne prerađevine(npr. kobasica, salama) itd.). Ciljistraživanja je da komparativno-kontrastivnom analizom ustanovimoleksička i semantička (ne)podudaranjaodabranih frazema francuskog,italijanskog i srpskog jezika. Pored toga,cilj je da frazeme tematski grupišemoprema konceptima koje izražavaju i dautvrdimo na koji način je kulinarskaterminologija učestvovala u izgradnjifrazeološkog značenja.Prvi deo rada predstavlja teorijski okviristraživanja, dok drugi deo rada sadržianalizu korpusa i obuhvata dve celine –analizu motivacije frazema i konceptualnuanalizu frazema. U delu rada u kojemanaliziramo motivaciju frazema građu ćemorazvrstati po komponentama koje su nosiociznačenja, dok ćemo u okviru konceptualneanalize frazeme tematski grupisati ipridružiti im odgovarajuće deskriptorekoji ih preciznije opisuju i predstavljajuodnose sličnosti među njima.
The subject of this research are French, Italianand Serbian idioms comprising the culinaryterminology (lexemes that denote groceries (e.g.apple, egg), certain types of simple meals (e.g.omelette, porridge), meat products (e.g.sausage, salami), etc.). The aim of this study isto determine the lexical and semanticsimilarities and differences of the chosen idiomsby using comparative-contrastive analysis.Furthermore, our objective is to classify theidioms into groups based on the concepts whichthey express and to determine the way in whichthe culinary terminology motivates thephraseological meaning.The first part of this work presents thetheoretical frame of the research, while thesecond part contains the analysis of the corpusand consists of two parts – analysis of themotivation of the idioms and conceptualanalysis of the idioms. In the part where weanalyse the motivation of the idioms, the corpusis classified according to components which arethe carriers of meaning, while in the conceptualanalysis we will classify the idioms intothematic groups and we will associate theidioms with appropriate descriptors whichdescribe them more precisely and represent therelations of similarity between them.

Дати рад има задатак да представи, опише и одреди статус лексички крњих глагола у руском и српском језику. Реч је о глаголима који нису способни самостално да функционишу, због чега су упућени на самосталне речи, са којима у споју остварују своју улогу и постају способни да изразе граматичко значење самосталних речи, као и читаве конструкције чији су саставни део.Глаголи овога типа биће класификовани у три основне групе: 1) копулативни глаголи; 2) модални и фазни глаголи и 3) формално пунозначни глаголи, њихова анализа спроводиће се како у оквиру наведених група, тако и у целини, а основу датог проучавања представљаће контрастивна анализа и одређивање статуса датих глагола у савременом руском и српском језику.Иако су више пута били предмет истраживања, непунозначни глаголи нису добили једну целовиту анализу, нису адекватно груписани и побројани, није урађена типолошка класификација ове групе глагола у оба поређена језика. Насупрот детаљно истраженој групи пунозначних (самосталних) глагола, група лексички непунозначних глагола заслужује исцрпнију анализу, јаснију научну дефиницију, изучавање њихове семантике, карактера, као и специфичности односа које означавају, односно положаја који заузимају у општем систему језичких јединица.
Dati rad ima zadatak da predstavi, opiše i odredi status leksički krnjih glagola u ruskom i srpskom jeziku. Reč je o glagolima koji nisu sposobni samostalno da funkcionišu, zbog čega su upućeni na samostalne reči, sa kojima u spoju ostvaruju svoju ulogu i postaju sposobni da izraze gramatičko značenje samostalnih reči, kao i čitave konstrukcije čiji su sastavni deo.Glagoli ovoga tipa biće klasifikovani u tri osnovne grupe: 1) kopulativni glagoli; 2) modalni i fazni glagoli i 3) formalno punoznačni glagoli, njihova analiza sprovodiće se kako u okviru navedenih grupa, tako i u celini, a osnovu datog proučavanja predstavljaće kontrastivna analiza i određivanje statusa datih glagola u savremenom ruskom i srpskom jeziku.Iako su više puta bili predmet istraživanja, nepunoznačni glagoli nisu dobili jednu celovitu analizu, nisu adekvatno grupisani i pobrojani, nije urađena tipološka klasifikacija ove grupe glagola u oba poređena jezika. Nasuprot detaljno istraženoj grupi punoznačnih (samostalnih) glagola, grupa leksički nepunoznačnih glagola zaslužuje iscrpniju analizu, jasniju naučnu definiciju, izučavanje njihove semantike, karaktera, kao i specifičnosti odnosa koje označavaju, odnosno položaja koji zauzimaju u opštem sistemu jezičkih jedinica.
The aim of this dissertation is to analyze and determine the status of lexically incomplete verbs in Russian and Serbian. Lexically incomplete verbs are those that cannot function independently, which is why they are directed towards independent words. It is by means of this relationship they are able to perform their function and express grammatical meaning of independent words, as well as of the entire phrase they are a part of.These verbs will be classified in three primary groups: 1) copulative verbs; 2) modal and phase verbs; 3) verbs with formally full meaning, their analysis will be performed both within the framework of the aforementioned groups and by treating them as a whole, whereas the basis for the study will be set by a contrastive analysis and the determination of the status of the verbs in modern Russian and Serbian.Even though they have so far been an object of numerous studies, verbs without full meaning have yet not been given a thorough analysis, nor have they been adequately grouped, inventoried and typologically classified in either of the two contrasted languages. If compared to the group of independent verbs with full meaning that were examined in great detail, the group of verbs without full lexical meaning deserves a more comprehensive analysis, a clearer scientific definition, an analysis of their semantics, character, as well as the specific relations they signify and the position they occupy in the general system of linguistic units.

Војводина је део Србије северно од Саве и Дунава и административнајединица са статусом аутономне покрајине, која заузима територију од 22.572 км2.Као пространа и плодна равница погодна је за разноврсну пољопривреднупроизводњу: ратарство, повртарство, воћарство и виноградарство. На падинамапланина и пешчарама земљиште је изузетно погодно за воћарску и виноградарскупроизводњу. У Војводини постоје три виноградарска региона: Фрушкогорски,Вршачки и Регион суботичко-хоргошке пешчаре.Виноградарска терминологија је до сада врло мало обрађена у нашојлингвистичкој литератури, стога је циљ овог рада био да се представи целокупнавиноградарска терминологија у три поменута виноградарска региона у Војводини.Грађа је прикупљена на терену (у 39 пунктова) помоћу Упитника за бележењевиноградарске лексике Института за српски језик САНУ и снимањем спонтаногговора информатора. Пажња је била посвећена лексичко-семантичкој и творбенојанализи, изради речника и представљању једног дела грађе помоћу лингвистичкихкарата.Лексичко-семантичка анализа рађена је према основним поставкама теоријесемантичких микропоља Н. И. Толстоја, која је (унеколико модификована)заступљена у основи и свих осталих досад описиваних терминологија у оквируновосадске лингвистичке школе. Прикупљена грађа разврстана је у оквиру 15семантичких поља, која су даље представљена и анализирана.Творбеном анализом обухваћене су именице, придеви и глаголи. Анализа јевршена на префиксалном, суфиксалном и префиксално-суфиксалном творбеномплану. Исто тако, обрађене су и сложенице и сложене (вишечлане) лексеме.У раду је примењен и лингвогеографски метод, па је део грађе представљенкроз 20 лингвистичких карата (са пратећим коментарима), помоћу којих је добијенајаснија слика о територијалној распрострањености појединих лексема.С обзиром на то да детаљно и системско проучавање виноградарскетерминологије до сада није урађено, ово истраживање ће попунити тај виднинедостатак.
Vojvodina je deo Srbije severno od Save i Dunava i administrativnajedinica sa statusom autonomne pokrajine, koja zauzima teritoriju od 22.572 km2.Kao prostrana i plodna ravnica pogodna je za raznovrsnu poljoprivrednuproizvodnju: ratarstvo, povrtarstvo, voćarstvo i vinogradarstvo. Na padinamaplanina i peščarama zemljište je izuzetno pogodno za voćarsku i vinogradarskuproizvodnju. U Vojvodini postoje tri vinogradarska regiona: Fruškogorski,Vršački i Region subotičko-horgoške peščare.Vinogradarska terminologija je do sada vrlo malo obrađena u našojlingvističkoj literaturi, stoga je cilj ovog rada bio da se predstavi celokupnavinogradarska terminologija u tri pomenuta vinogradarska regiona u Vojvodini.Građa je prikupljena na terenu (u 39 punktova) pomoću Upitnika za beleženjevinogradarske leksike Instituta za srpski jezik SANU i snimanjem spontanoggovora informatora. Pažnja je bila posvećena leksičko-semantičkoj i tvorbenojanalizi, izradi rečnika i predstavljanju jednog dela građe pomoću lingvističkihkarata.Leksičko-semantička analiza rađena je prema osnovnim postavkama teorijesemantičkih mikropolja N. I. Tolstoja, koja je (unekoliko modifikovana)zastupljena u osnovi i svih ostalih dosad opisivanih terminologija u okvirunovosadske lingvističke škole. Prikupljena građa razvrstana je u okviru 15semantičkih polja, koja su dalje predstavljena i analizirana.Tvorbenom analizom obuhvaćene su imenice, pridevi i glagoli. Analiza jevršena na prefiksalnom, sufiksalnom i prefiksalno-sufiksalnom tvorbenomplanu. Isto tako, obrađene su i složenice i složene (višečlane) lekseme.U radu je primenjen i lingvogeografski metod, pa je deo građe predstavljenkroz 20 lingvističkih karata (sa pratećim komentarima), pomoću kojih je dobijenajasnija slika o teritorijalnoj rasprostranjenosti pojedinih leksema.S obzirom na to da detaljno i sistemsko proučavanje vinogradarsketerminologije do sada nije urađeno, ovo istraživanje će popuniti taj vidninedostatak.
Vojvodina is a part of Serbia, north from the rivers Sava and Danube and is anadministrative unit with the status of autonomous province. Vojvodina covers an area of22,572 km2. The vast fertile plain is suitable for a wide range of agricultural production:truck farming, olericulture, pomology and viniculture. The soil on slopes of mountainsand in sandy areas is extremely suitable for pomology and viniculture. There are threevinicultural regions in Vojvodina: the Fruska Gora region, Vrsac region and the region ofSubotica – Horgos sandy area.The vinicultural terminology has not been researched to any greater extent in ourlinguistic literature, therefore, it is the aim of this paper to present the entire viniculturalterminology in the aforementioned three vinicultural regions in Vojvodna. The materialhas been gathered in the field (on 39 sites) with the use of Upitnik za beleženjevinogradarske leksike (Questionnaire for registering vinicultural lexis) of the SANUInstitute for the Serbian Language and by recording respondents’ spontaneous speech.The focus of the research was the lexical-semantical and word formational analysis forthe purpose of compiling a dictionary as well as presentation of part of the material inlinguistic cards.The lexical-semantical analysis was conducted in accordance with the basicpostulates of N. I. Tolstoy’s theory of semantic micro fields, which is (modified onoccasion) present in all other terminologies described by the linguistic school of NoviSad up to now. The material compiled is organized in 15 semantic fields, which arefurther presented and analyzed.The word formational analysis included nouns, adjectives and verbs. The analysishas been conducted on the prefix, suffix, and prefix-suffix word formational aspects.Also, compound nouns and compound (multi-part) lexemes have been analyzed.The linguo-geographic method was applied for the paper, therefore, part of thematerial is presented in 20 linguistic cards (with respective comments), which help createa clearer picture of territorial distribution of certain lexemes.Since no detailed and systematic study of vinicultural terminology has beenconducted so far, this research will fill this obvious void.

Циљ ове докторске дисертације је дасе упоредно анализира колаборативно исамостално писмено изражавање уосновношколској настави енглеског језика.Вештина писменог изражавања сматра секомплексном когнитивном језичкомвештином, а истовремено игра веома битнуулогу у глобалној заједници, тако да јенеопходно да се више пажње посветиподучавању писања. Годинама се писањеподучавало као производ, а не као процес.Наиме, наставници су наглашавали важностграматике и правописа, а недовољно пажњесе посвећивало садржају написаног иорганизацији идеја. Да би се унапредилописмено изражавање ученика они морајувише да се укључе у процес учења.Интеракција се истиче као кључни деоучења и тако долази до све чешћеколаборације на часовима. У активностимакоје се баве колаборативним писањемпроцес сарадње подједнако је битан као ипроцес писања.Сарадња међу вршњацима ипотпомогнуто учење постали су саставнидео наставе енглеског језика, али је циљ овограда био да се провери њихова ефикасност узавршним разредима основне школе.Спроведено је истраживање у току 2014.године са ученицима осмих разреда основнешколе. У току истраживања ученици су првосамостално писали саставе, а потом сурадили писмене активности у групама. Крозанализу грешака тих састава дошло се дозакључка да ученици у групама, крозколаборацију, праве мање грешака и пишукохерентније саставе.У другом делу истраживања ученицису кроз анкете показали своје ставове премаоваквим активностима. Претпоставља се даколаборативне активности повећавајумотивацију, ентузијазам и самопоуздањеученика. Како би се употпунилоистраживање о ставовима ученика, пореданкетирања, у истраживачки процес била јеукључена још и техника групногинтервјуисања. На основу добијенихрезултата може се закључити да нешто вишеученика воли колаборативне активностинего што их не воли, али је велики бројученика несигуран о својим ставовима. Даби се унапредили ефекти колаборативногучења неопходно је подучити ученике какода ефикасније раде у групи.Наставници играју велику улогу упроцесу учења код ученика и умногомезависи од њих да ли ће ученици процесписања прихватити као забаван или напорансадржај часа. У последњем делуистраживања проверени су и ставовинаставника према колаборативном исамосталном писању и може се тврдити давећина наставника има позитиван став премаовим активностима.
Cilj ove doktorske disertacije je dase uporedno analizira kolaborativno isamostalno pismeno izražavanje uosnovnoškolskoj nastavi engleskog jezika.Veština pismenog izražavanja smatra sekompleksnom kognitivnom jezičkomveštinom, a istovremeno igra veoma bitnuulogu u globalnoj zajednici, tako da jeneophodno da se više pažnje posvetipodučavanju pisanja. Godinama se pisanjepodučavalo kao proizvod, a ne kao proces.Naime, nastavnici su naglašavali važnostgramatike i pravopisa, a nedovoljno pažnjese posvećivalo sadržaju napisanog iorganizaciji ideja. Da bi se unapredilopismeno izražavanje učenika oni morajuviše da se uključe u proces učenja.Interakcija se ističe kao ključni deoučenja i tako dolazi do sve češćekolaboracije na časovima. U aktivnostimakoje se bave kolaborativnim pisanjemproces saradnje podjednako je bitan kao iproces pisanja.Saradnja među vršnjacima ipotpomognuto učenje postali su sastavnideo nastave engleskog jezika, ali je cilj ovograda bio da se proveri njihova efikasnost uzavršnim razredima osnovne škole.Sprovedeno je istraživanje u toku 2014.godine sa učenicima osmih razreda osnovneškole. U toku istraživanja učenici su prvosamostalno pisali sastave, a potom suradili pismene aktivnosti u grupama. Krozanalizu grešaka tih sastava došlo se dozaključka da učenici u grupama, krozkolaboraciju, prave manje grešaka i pišukoherentnije sastave.U drugom delu istraživanja učenicisu kroz ankete pokazali svoje stavove premaovakvim aktivnostima. Pretpostavlja se dakolaborativne aktivnosti povećavajumotivaciju, entuzijazam i samopouzdanjeučenika. Kako bi se upotpuniloistraživanje o stavovima učenika, poredanketiranja, u istraživački proces bila jeuključena još i tehnika grupnogintervjuisanja. Na osnovu dobijenihrezultata može se zaključiti da nešto višeučenika voli kolaborativne aktivnostinego što ih ne voli, ali je veliki brojučenika nesiguran o svojim stavovima. Dabi se unapredili efekti kolaborativnogučenja neophodno je podučiti učenike kakoda efikasnije rade u grupi.Nastavnici igraju veliku ulogu uprocesu učenja kod učenika i umnogomezavisi od njih da li će učenici procespisanja prihvatiti kao zabavan ili naporansadržaj časa. U poslednjem deluistraživanja provereni su i stavovinastavnika prema kolaborativnom isamostalnom pisanju i može se tvrditi davećina nastavnika ima pozitivan stav premaovim aktivnostima.
The aim of this doctoral thesis is toperform a comparative analysis of collaborativeand independent writing in primary-school EFLteaching. Writing skill is considered to be acomplex cognitive language skill which has animportant role in the global community.Therefore, it is essential to devote more time toteaching writing. Writing used to be taught foryears as a product and not a process. Teachersemphasized the importance of grammar andspelling and not much attention was placed onthe content of the written text or theorganization of ideas inside it. In order toenhance written expression, students need to getinvolved in the learning process. Interaction isemphasized as the key part of learning and itincreases collaboration during the lessons. Thecollaboration process is equally important as thewriting process.Peer collaboration and scaffoldingbecame the integral part of the English languageclassroom and the aim of this thesis was tocheck their effectiveness during the final yearsof primary schools. The research was conductedin 2014 with the students of the 8th grade.During this research students had to doindividual writing and then they had writingactivities in groups. Error analysis of thestudents’ essays proves that students incollaborative writing make fewer errors andwrite more coherent compositions In the second part of the research thestudents expressed their attitudes towardscollaborative activities using questionnaires. Itis assumed that collaborative activities increasemotivation, enthusiasm and confidence amonglearners. In addition to this survey, groupinterviews were used as another researchtechnique. According to the results it can beconcluded that students prefer collaborative toindividual writing, but also that a lot of studentsare uncertain about their attitudes. Furthermore,in order to enhance collaboration during thelessons it is necessary to teach students how toeffectively work in groups.Teachers play an important role in thestudents’ learning process and it largely dependson them whether students consider writing to bean interesting or exhausting part of the EFLlesson. The last part of the research deals withteacher’s attitude to collaborative and individualwriting and the results show that most teachersdo have positive attitude towards collaboration.

У докторској дисертацији Примена корелацијско-интеграцијског система у средњошколској настави српског језика и књижевности (у функцији побољшања постигнућа ученика на крају школске године) истраживања ће бити усмерена на трагање за иновативним начинима повезивања наставе језика са наставом књижевности како би се, непосредно, утицало на квалитет наставног процеса, односно, посредно, на подизање нивоа знања и резултата на завршним испитима. Полазећи од тезе да је мотивисан и ангажован ученик и активни учесник наставног процеса, способан да стечена знања из језичке културе примени у рецепцији књижевног дела – доказаћемо да се корелацијом и интеграцијом ова два подручја рада на часовима српског језика и књижевности у средњој школи постиже бољи успех ученика на такмичењима и испитима.Докторска дисертација се састоји од теоријског дела и резултата емпиријских истраживања. Основне целине су: Корелација и иновације у настави, Корелацијско-интеграцијски методи у настави књижевности и српског језика, Методичке апликације и Емпиријска истраживања.
U doktorskoj disertaciji Primena korelacijsko-integracijskog sistema u srednjoškolskoj nastavi srpskog jezika i književnosti (u funkciji poboljšanja postignuća učenika na kraju školske godine) istraživanja će biti usmerena na traganje za inovativnim načinima povezivanja nastave jezika sa nastavom književnosti kako bi se, neposredno, uticalo na kvalitet nastavnog procesa, odnosno, posredno, na podizanje nivoa znanja i rezultata na završnim ispitima. Polazeći od teze da je motivisan i angažovan učenik i aktivni učesnik nastavnog procesa, sposoban da stečena znanja iz jezičke kulture primeni u recepciji književnog dela – dokazaćemo da se korelacijom i integracijom ova dva područja rada na časovima srpskog jezika i književnosti u srednjoj školi postiže bolji uspeh učenika na takmičenjima i ispitima.Doktorska disertacija se sastoji od teorijskog dela i rezultata empirijskih istraživanja. Osnovne celine su: Korelacija i inovacije u nastavi, Korelacijsko-integracijski metodi u nastavi književnosti i srpskog jezika, Metodičke aplikacije i Empirijska istraživanja.
In the doctoral dissertation Application of correlation-integration system in the high school classes of Serbian Language and Literature (in order to improve students’ achievements at the end of the school year) the research will be focused on the search for innovative ways to relate the lessons of language to the lessons of literature in order to directly influence the quality of the teaching process, and indirectly to raise the level of knowledge and the results of the final exams.Our starting point is going to be the idea that a motivated and engaged student is also an active participant in the educational process capable of applying the aquired knowledge of language culture to the reception of literary works. Thence, we are going to prove that through correlation and integration of these two fields of work in Serbian language and literature lessons high school students will achieve better results in competitions and in exams. This significant methodological study has been supported by a methodological research in the classroom.The doctoral dissertation consists of a theoretical part and the results of the empirical research. Basic entities are: Correlation and innovation in classes, Correlation-integration method in the classes of literature and the Serbian language, Methodology applications and Empirical research.

Ovim se istraživanjem na primeru osnovnih predikata (glagola) percepcije ruskog i srpskog jezika odgovara na pitanja vezana za sistemske odnose u oblasti leksike, klasifikaciju jezičkih jedinica, definisanje leksema, međusobnu zavisnost značenja leksema i njihovih morfoloških i sintaksičkih obeležja. Osnovni predikati (glagoli) percepcije ruskog i srpskog jezika pozicioniraju se unutar semantičkih paradigmi, zasnovanih na interakciji diferencijalnih i zajedničkih komponenata značenja svojih članova. Članovi paradigmi izdvajaju se na osnovu kriterijuma određenih u skladu s principima organizacije centra i periferije leksičkog sistema. Pozicioniranje izdvojenih predstavnika vizuelne, auditivne, olfaktorne, gustativne i taktilne percepcije, kao i njihovih vidskih korelata, rezultira utvrđivanjem strukture paradigmi i smerova semantičke derivacije u njima.
This dissertation focuses on systemic relationships among the basic predicates (verbs) of perception in Russian and Serbian. It investigates issues related to the lexicon, the classification of linguistic units, the relationships between the meanings of lexemes and their morphological and syntactic features, as well as the definition of the main members of the analysed lexico-semantic group. The basic predicates of perception in Russian and Serbian are positioned within the semantic paradigms, based on the interaction of differential and general components of meaning of their members. The members of the paradigms are selected based on criteria established in accordance with the principle of the organization of lexical systems into core and periphery. The positioning of the selected representatives of visual, auditory, olfactory, gustative and tactile perception, as well as their aspectual correlates, results in determining the structure of the paradigms and the directions of semantic derivation in them.

Природа, натура, спада у онај ред речи,као што су време, простор, живот, смрт,кретање, за које сви сматрају да знају штазначе, шта подразумевају, и које, наводно, неизискују темељних или додатнихобјашњења. Спада у такозване постулате илиаксиоме. Појам остаје подразумевајући, али,на својим границама, ипак флуидан. Говорисе о људској природи, природи критике,женској природи, природи као свету растињаи животиња.Природа у људској свести пуна је тајнии неразумевања живота. У тим тајнамапреплиће се реално и иреално, уобичајено,разумљиво са необичним и недоступнимразумевањем.Ова расправа креће од првобитнепоезије, Гилгамеша, грчких и римскихпесника, поезије америчких Индијанаца иЦрнаца до западноевропских песника,индијске, кинеске и јапанске традиције доанглосаксонске и свакако словенскетрадиције, руске, пољске, српске и хрватске,лужичкосрпске. А основна литература идеод Јолесових једноставних облика, прекостудије Грабовича о митотворности природекод Шевченка до Фридрихове структуремодерне лирике.Словенски фоклор још је у видикуинтереса слависта, али словенски мит ипоезија ретко допиру до сазнањазападноевропске науке, никако филозофије,с часним изузецима појединих немачкихслависта и А. Лорда с интересом за певачекоји причају. А. Јолес уопште није биосвестан још једне једноставне форме,заметка лирске књижевне врсте, тзв. лирскихискри или скратица, лат. scintilla lyrica, каошто су коломијка, частушка, копла, куплет,краковјак, бећарац, првенствено зато штоније познавао словенску усмену поезију.Ова расправа приказује митотворностприроде у светској, словенским иукрајинској поезији, проблематизујеиновације песничке традиције и описуједопринос својим закључцима науци окњижевности, пре свега у структури модернелирике и књижевних врста, допуњујућисазнања Х. Фридриха и А. Јолеса јер овиистраживачи нису познавали словенскекњижевности.
Priroda, natura, spada u onaj red reči,kao što su vreme, prostor, život, smrt,kretanje, za koje svi smatraju da znaju štaznače, šta podrazumevaju, i koje, navodno, neiziskuju temeljnih ili dodatnihobjašnjenja. Spada u takozvane postulate iliaksiome. Pojam ostaje podrazumevajući, ali,na svojim granicama, ipak fluidan. Govorise o ljudskoj prirodi, prirodi kritike,ženskoj prirodi, prirodi kao svetu rastinjai životinja.Priroda u ljudskoj svesti puna je tajnii nerazumevanja života. U tim tajnamaprepliće se realno i irealno, uobičajeno,razumljivo sa neobičnim i nedostupnimrazumevanjem.Ova rasprava kreće od prvobitnepoezije, Gilgameša, grčkih i rimskihpesnika, poezije američkih Indijanaca iCrnaca do zapadnoevropskih pesnika,indijske, kineske i japanske tradicije doanglosaksonske i svakako slovensketradicije, ruske, poljske, srpske i hrvatske,lužičkosrpske. A osnovna literatura ideod Jolesovih jednostavnih oblika, prekostudije Graboviča o mitotvornosti prirodekod Ševčenka do Fridrihove strukturemoderne lirike.Slovenski foklor još je u vidikuinteresa slavista, ali slovenski mit ipoezija retko dopiru do saznanjazapadnoevropske nauke, nikako filozofije,s časnim izuzecima pojedinih nemačkihslavista i A. Lorda s interesom za pevačekoji pričaju. A. Joles uopšte nije biosvestan još jedne jednostavne forme,zametka lirske književne vrste, tzv. lirskihiskri ili skratica, lat. scintilla lyrica, kaošto su kolomijka, častuška, kopla, kuplet,krakovjak, bećarac, prvenstveno zato štonije poznavao slovensku usmenu poeziju.Ova rasprava prikazuje mitotvornostprirode u svetskoj, slovenskim iukrajinskoj poeziji, problematizujeinovacije pesničke tradicije i opisujedoprinos svojim zaključcima nauci oknjiževnosti, pre svega u strukturi modernelirike i književnih vrsta, dopunjujućisaznanja H. Fridriha i A. Jolesa jer oviistraživači nisu poznavali slovenskeknjiževnosti.

У раду је истражен утицај нових модела рада на постигнућа ученика у настави српског језика и књижевности. Теоријски оквири рада усмерени су на разматрање наставних модела: од појмовног одређења, преко врста и подела, до моделовања процеса учења. Истражене су могућности примене осам одабраних нових наставних модела – егземпларног, индивидуализованог, интерактивног, проблемског, програмираног, пројектног, сарадничког и хеуристичког.Како би се испитали ефекти примене нових наставних модела подржаних информационо-комуникационим технологијама (ИКТ) на постигнућа ученика, у односу на традиционални модел, спроведено је експериментално истраживање у четири сомборске средње школе – Средњој техничкој школи, Средњој економској школи, Средњој медицинској школи „Др Ружица Рип“, Гимназији „Вељко Петровић“ и једној кулској школи – Економско-трговинској школи, у другом полугодишту школске 2014/15. године и током школске 2015/16. године на узорку од 1724 ученика из сва четири разреда.Резултати истраживања показују да су ученици у експерименталним групама, у којима су примењени нови наставни модели, имали виша постигнућа у односу на ученике контролних група, односно да су нови наставни модели ефикаснији од традиционалног.Субјекатски положај ученика уз примену индивидуализације и диференцијације у новим наставним моделима, допринели су, уз виша постигнућа ученика и бројне продукте рада, и већој самосталности и ангажованости ученика, интерактивној комуникацији и лакшем препознавању даровитих и креативних ученика.
U radu je istražen uticaj novih modela rada na postignuća učenika u nastavi srpskog jezika i književnosti. Teorijski okviri rada usmereni su na razmatranje nastavnih modela: od pojmovnog određenja, preko vrsta i podela, do modelovanja procesa učenja. Istražene su mogućnosti primene osam odabranih novih nastavnih modela – egzemplarnog, individualizovanog, interaktivnog, problemskog, programiranog, projektnog, saradničkog i heurističkog.Kako bi se ispitali efekti primene novih nastavnih modela podržanih informaciono-komunikacionim tehnologijama (IKT) na postignuća učenika, u odnosu na tradicionalni model, sprovedeno je eksperimentalno istraživanje u četiri somborske srednje škole – Srednjoj tehničkoj školi, Srednjoj ekonomskoj školi, Srednjoj medicinskoj školi „Dr Ružica Rip“, Gimnaziji „Veljko Petrović“ i jednoj kulskoj školi – Ekonomsko-trgovinskoj školi, u drugom polugodištu školske 2014/15. godine i tokom školske 2015/16. godine na uzorku od 1724 učenika iz sva četiri razreda.Rezultati istraživanja pokazuju da su učenici u eksperimentalnim grupama, u kojima su primenjeni novi nastavni modeli, imali viša postignuća u odnosu na učenike kontrolnih grupa, odnosno da su novi nastavni modeli efikasniji od tradicionalnog.Subjekatski položaj učenika uz primenu individualizacije i diferencijacije u novim nastavnim modelima, doprineli su, uz viša postignuća učenika i brojne produkte rada, i većoj samostalnosti i angažovanosti učenika, interaktivnoj komunikaciji i lakšem prepoznavanju darovitih i kreativnih učenika.
In this paper, the effect of new models of work on students` achievement in Serbian language and literature teaching has been investigated. Theoretical frameworks are directed at observing the teaching models – from conceptual defining, over classes and classification to modelling the process of learning. The application possibilities of eight chosen new teaching models have been analysed – exemplary, individualised, interactive, problem- solving, programmed, projected, co-teaching and heuristic.In order to investigate the effects of application of new teaching models supported by information-communication technologies (ICT) on students` achievements when compared to the traditional model, experimental research was carried out in four secondary schools in Sombor – Secondary Technical school, Secondary school of Economics, Secondary Medical school Dr Ruzica Rip, Grammar school Veljko Petrovic and one school in Kula – Secondary school of Economics and Trade during the second term of school year 2014/ 15 and throughout 2015/ 16 on 1724 students in all four years.The results of the survey showed that students in experimental groups, in which new teaching models had been applied, had higher achievements when compared to students in control groups, meaning that new teaching models were more efficient than traditional methods.Subject position of students, in addition to individualisation and differentiation in new teaching models contributed to greater achievements and numerous products of work, greater self- reliance and students` commitment, interactive communication and easier recognition of gifted and creative students.

Најрепрезентативнији показатељ вербализације части и поштења у српском језику су српске паремије. Но, оне одражавају врло растегљиво схватање тих моралних појмова, и тешко је наћи јединствени лингвистички чинилац који их означава. Српски народ је исказивао поменуте концепте сразмерно ретко у пословицама и изрекама помоћу речи поштење и част, те њихових изведеница, а ова лексичка разноврсност је одраз недовољно екзактне концептуализације поштења и части уопште, уз многа поклапања са другим моралним појмовима. Различити разлози су утицали на ову неегзактност. Први је дуг, можда и вишемиленијумски период од настанка појединих паремија до њиховог објављивања, што је створило велику шароликост денотација поштења и части у српској паремиологији: од примитивног праисторијског поимања, заснованог више на на митском мишљењу, преко преетичке, хомеровске античке идеје, по којој је моралност изједначавана са обичајношћу, теорија попут Аристотелове, па до средњовековног теолошког учења (о врлини као богоугодности, светости, правоверности), нововековних становишта и тако даље. Сва ова схватања имају мање-више заједночко једино поистовећивање поштења са поштовањем етичких правила заједнице коју појединац осећа као своју, однсоно части са награђивањем те индивидуе од стране истог колектива за поштовање речених норми. Чињеница да су Срби, услед вишевековног живота под страним, турским законима, често могли да се ослоне искључиво на неписане, моралне законе властигог колектива, значајно је утицала да етички термини поштења и части прошире изворно значење. Такође, подређени положај нашег народа у Отоманском царству истакао је функцију пословица и изрека као својеврсног тајног, интерног језичког кода у српском друштву. Ова је функција захтевала симболичку употребу речи, како би се прикрио њихов стварни контекст од туђина, често упознатог са српским језиком, али у исто време да би се вербализовали и учинили препознатљивим апстрактни појмови части и поштења у махом неписменом домаћем становништву, које је преносило те пословице и изреке, и које је кудикамо боље познавало конкетне термине, колико год ови били семантички „тврди“ и у основи непрецизни. За ту сврху су се користили лексичко-семантички бинарни парови (поређења по слиности или супротности), рима и друге игре речи, с њиховом експресивном симболиком и емфатичким карактером, те најзад, обиље митологема, иако је многим од њих првобитни смисао временом измењен или заборављен.
Najreprezentativniji pokazatelj verbalizacije časti i poštenja u srpskom jeziku su srpske paremije. No, one odražavaju vrlo rastegljivo shvatanje tih moralnih pojmova, i teško je naći jedinstveni lingvistički činilac koji ih označava. Srpski narod je iskazivao pomenute koncepte srazmerno retko u poslovicama i izrekama pomoću reči poštenje i čast, te njihovih izvedenica, a ova leksička raznovrsnost je odraz nedovoljno ekzaktne konceptualizacije poštenja i časti uopšte, uz mnoga poklapanja sa drugim moralnim pojmovima. Različiti razlozi su uticali na ovu neegzaktnost. Prvi je dug, možda i višemilenijumski period od nastanka pojedinih paremija do njihovog objavljivanja, što je stvorilo veliku šarolikost denotacija poštenja i časti u srpskoj paremiologiji: od primitivnog praistorijskog poimanja, zasnovanog više na na mitskom mišljenju, preko preetičke, homerovske antičke ideje, po kojoj je moralnost izjednačavana sa običajnošću, teorija poput Aristotelove, pa do srednjovekovnog teološkog učenja (o vrlini kao bogougodnosti, svetosti, pravovernosti), novovekovnih stanovišta i tako dalje. Sva ova shvatanja imaju manje-više zajednočko jedino poistovećivanje poštenja sa poštovanjem etičkih pravila zajednice koju pojedinac oseća kao svoju, odnsono časti sa nagrađivanjem te individue od strane istog kolektiva za poštovanje rečenih normi. Činjenica da su Srbi, usled viševekovnog života pod stranim, turskim zakonima, često mogli da se oslone isključivo na nepisane, moralne zakone vlastigog kolektiva, značajno je uticala da etički termini poštenja i časti prošire izvorno značenje. Takođe, podređeni položaj našeg naroda u Otomanskom carstvu istakao je funkciju poslovica i izreka kao svojevrsnog tajnog, internog jezičkog koda u srpskom društvu. Ova je funkcija zahtevala simboličku upotrebu reči, kako bi se prikrio njihov stvarni kontekst od tuđina, često upoznatog sa srpskim jezikom, ali u isto vreme da bi se verbalizovali i učinili prepoznatljivim apstraktni pojmovi časti i poštenja u mahom nepismenom domaćem stanovništvu, koje je prenosilo te poslovice i izreke, i koje je kudikamo bolje poznavalo konketne termine, koliko god ovi bili semantički „tvrdi“ i u osnovi neprecizni. Za tu svrhu su se koristili leksičko-semantički binarni parovi (poređenja po slinosti ili suprotnosti), rima i druge igre reči, s njihovom ekspresivnom simbolikom i emfatičkim karakterom, te najzad, obilje mitologema, iako je mnogim od njih prvobitni smisao vremenom izmenjen ili zaboravljen.
The most representative indicator of verbalization of honor and honesty in the Serbian language are Serbian proverbs. However, they show very elastic conception of these moral concepts, and it is hard to find unique linguistic factor which marks them. Serbs were expressing forenamed concepts relatively rarely in proverbs and sayings with words поштење (“honesty”) and част (“honor“), or their derivatives, and the lexical diversity is a reflection of insufficient exact conceptualization of honesty and honor in general, with many matching with other moral concepts. Reasons that contributed to this inexactness are various. The first is long, perhaps millenniums-old period from the occurrence of certain proverbs to their publication, which has created a great diversity of denotations of honesty and honor in Serbian proverbs: from primitive prehistoric comprehension, based more on the mythical thought, through the idea of pre-ethical Homeric antiquity, when morality has been equated with tradition, theories such as those of Aristotle, to Middle Ages theological learning (of the virtue as obedience, holiness, orthodoxy), New Century opinions and so on. All these opinions have more or less in common only mere identification of the honesty with respect of the ethics rules of community which an individual feels like his own, and identification of the honor with rewarding the individual by the same community for respect of the abovementioned rules. The fact that the Serbs, due to centuries of living under foreign Ottoman laws, often were able to rely exclusively on unwritten, the moral standards of their own collective, has significantly influenced the ethical terms of honesty and honor extend their original meaning. Also, the subordinate position of Serbs in the Ottoman Empire emphasized the function of proverbs and sayings as a kind of secret, internal language code of Serbian community. This function required the symbolic use of words, so as to conceal their actual contents from aliens, often familiar with the Serbian language, but at the same time to verbalize and make recognizable abstract concepts of honor and honesty to almost illiterate local population who communicated these proverbs and sayings, rather accustomed to concrete terms, however semantically “hard” and basically imprecise. For that purpose have been used binary pairs that is opposites (comparison by semantic and lexical similarity or contrast), rhyming words and other wordplays with their expressive symbolism and emphatic character, and finally, plenty of mythologems, even though original meaning of many of these words by time was altered or forgotten.

U radu se razmatra status aktuelnih pozajmljenica usrpskom jeziku iz perspektive leksikologije ileksikografije. Za potrebe ovog razmatranja prikupljen jekorpus od 1000 pozajmljenica ekscerpiranih izrelevantnih štampanih medija. Prvi dio rada, nakonosnovnih, uvodnih napomena o predmetu i ciljuistraživanja, bavi se teorijskim postavkama koje se ticupozajmljenica u leksikološkoj i leksikografskoj literaturi.U narednom segmentu rada objašnjava se metodologijaprimijenjena u radu, te se opisuju izvori za ekscerpcijuleksike. Zatim slijedi analiticki dio u kome se analiziraekscerpirana leksika na fonološkom, morfološkom,tvorbenom, leksikološkom, semantickom i pravopisnomnivou. Time se pokazuje adaptiranost pozajmljenica narazlicitim jezickim nivoima, i odnos savremene srpskeleksikografije prema ovom znacajnom segmentu aktuelneleksike srpskog jezika. Posebni dijelovi rada izdvojeni suza osvrt na problem višeclanih leksema, i zatim zastrukturu rjecnika. Razmatranje se završava zakljucnimnapomenama, u kojima se daje pregled cjelokupnog rada,i skrece se pažnja na otvorena pitanja. Najobimniji diorada je rjecnik aktuelnih pozajmljenica u srpskom jeziku.U ovom istraživanju se pokazalo da relevantnaleksikološka i leksikografska literatura, kao nileksikografska praksa ne obuhvataju u dovoljnoj mjerivrlo slojevit i kompleksan nanos strane leksike usavremenom srpskom jeziku.
The thesis discusses the position of the currentloanwords in the Serbian language from the lexicologicaland lexicographical point of view. The corpus of 1,000loanwords excerpted from the relevant press has beencollected for this study. After some basic and introductorycomments on the subject and the goal of the research, thefirst part of the thesis deals with theoretical statementsconcerning loanwords in lexicological andlexicographical literature. The following segment of thestudy explains the methodology applied in practice anddescribes the sources of the excerpted lexis. The next isthe analytical part where the excerpted lexis is analysedon the levels of phonology, morphology, word formation,lexicology, semantics and ortography. It is used to showthe adaptibility of loanwords to different linguistic levelsand approach of the contemporary Serbian lexicographytowards this significant segment of the current lexis in theSerbian language. Some specific parts of the thesis havebeen selected as the review of the issue of compositelexemes, as well as the structure of the lexicon. The studyis ended with the concluding notes where the overview ofthe complete thesis is given and the attention is drawn tothe open questions. The most extensive part is the lexiconof the current loanwords in the Serbian language. Thisresearch has shown that relevant lexicological andlexicographical practice do not adequately comprise quitelayered and complex accumulation of foreign lexis in thecontemporary Serbian language.

Проза Радована Белог Марковића није фантастична уцелини, већ садржи елементе фантастике. Типовифантастике у њој су разноврсни. Типологија фантастикеу прози овога писца изведена је из његовог делаиндуктивном методом и унеколико се заснива на даљоји ближој литерарној традицији, али и на закључцима докојих смо дошли и на основу којих су изведени и другитипови фантастике у делу овога писца.Типологија фантастике у прози Радована БелогМарковићаФ А Н Т А С Т И К АЛИРСКА, ЈЕЗИЧКА,ДЕЛИРИЧНАса елементима ониричког,са елементима ониричког и сакралногДемитологизованаМитолошка и фолклорнаДесакрализованаПриповедног простора и временаДвојникаМеланхолије и досадеПредметаПриродеСмртиМнимих бићаJединственост Радована Белог Марковића у савременојсрпској књижевности огледа се у начинуструктурирања дела, његовим формалним одликама,као и у бројним и разноврсним начинимамистификације приповеданог, у лиризацији прозногтекста и барокности језика, што су углавном и његовинајвећи доприноси књижевности којој припада.
Proza Radovana Belog Markovića nije fantastična ucelini, već sadrži elemente fantastike. Tipovifantastike u njoj su raznovrsni. Tipologija fantastikeu prozi ovoga pisca izvedena je iz njegovog delainduktivnom metodom i unekoliko se zasniva na daljoji bližoj literarnoj tradiciji, ali i na zaključcima dokojih smo došli i na osnovu kojih su izvedeni i drugitipovi fantastike u delu ovoga pisca.Tipologija fantastike u prozi Radovana BelogMarkovićaF A N T A S T I K ALIRSKA, JEZIČKA,DELIRIČNAsa elementima oniričkog,sa elementima oniričkog i sakralnogDemitologizovanaMitološka i folklornaDesakralizovanaPripovednog prostora i vremenaDvojnikaMelanholije i dosadePredmetaPrirodeSmrtiMnimih bićaJedinstvenost Radovana Belog Markovića u savremenojsrpskoj književnosti ogleda se u načinustrukturiranja dela, njegovim formalnim odlikama,kao i u brojnim i raznovrsnim načinimamistifikacije pripovedanog, u lirizaciji proznogteksta i baroknosti jezika, što su uglavnom i njegovinajveći doprinosi književnosti kojoj pripada.
Тhe prose of Radovan Beli Marković is not fantastic as awhole, but contains elements of fiction. Tipes offantasticism in it are diverse. The typology of fantasticismin prose of this writer is derived from his work using theinductive method. This typology is based on a distant andrecent literary tradition, but also on conclusions reachedby the author of this dissertation, on the basis of whichother types of fiction were derived in the writing of thisauthor.Typology of Fantasticism in prose of Radovan BeliMarkovićF А N Т А S Т I C I S MLyric, linguisticDelirious- with elements of oneiric- with elements of oneiric and sacredDemythologizedMythological and folkloreDesanctifiedNarrative space and time counterpartMelancholy and boredomObjectsNatureDeathImaginary creaturesThe uniqueness of Radovan Beli Markovic's writing incontemporary Serbian literature is reflected in the way ofstructuring his writing, its formal qualities, as well as innumerous and diverse ways of mystification of thenarration, in making his prose lyrical and languagebaroque, representing mainly his greatest contribution toliterature where he belongs.

Предмет овога рада јесте синтаксичко сагледавање статуса глаголских допуна у српском језику током XVI и XVII века.Глаголска допуна у морфосинтаксичком смислу обухвата именску фразу у одговарајућој падежној форми, инфинитив, односно комплементну клаузу чија је употреба дефинисана инхерентном лексичком семантиком глагола у функцији управне реченичне компоненте. Глаголска допуна у том смислу садржински конкретизује глаголску реч формирајући са њом рекцијску релацију. Реч је о зависној релацији у којој је глагол (зависно од типа формализације) управни члан, а рекцијска допуна зависни или регирани члан. Глаголска допуна у зависности од семантике свог лексичког експонента, те инхерентне лексичке семантике управног (глаголског) члана може имати различите синтаксичко-семантичке статусе. У начелу, може се говорити  (1) о објекатској или (2) о адвербијалној допуни. Рекцијски капацитет глагола као управног члана рекцијске везе испољава се заправо кроз његову валентност, која у крајњој инстанци и диктира устројство реченичне структуре, односно број реченичних аргумената и односе међу њима.С обзиром на морфосинтаксичку и лексичку сложеност овог феномена, чинило се корисним испитати какав је рекцијски капацитет глагола у XVI и XVII веку и сагледати на ком је степену развијености глаголска транзитивност у поменутом временском периоду. Материјал на коме се спровело истраживање обухвата реторички дискурс (односно пословноправну писмености) те поетски дискурс који укључује изворе из сфере  религиозности и белетристике.Резултат овога испитивања представља речник глагола са рекцијским допунама.
Predmet ovoga rada jeste sintaksičko sagledavanje statusa glagolskih dopuna u srpskom jeziku tokom XVI i XVII veka.Glagolska dopuna u morfosintaksičkom smislu obuhvata imensku frazu u odgovarajućoj padežnoj formi, infinitiv, odnosno komplementnu klauzu čija je upotreba definisana inherentnom leksičkom semantikom glagola u funkciji upravne rečenične komponente. Glagolska dopuna u tom smislu sadržinski konkretizuje glagolsku reč formirajući sa njom rekcijsku relaciju. Reč je o zavisnoj relaciji u kojoj je glagol (zavisno od tipa formalizacije) upravni član, a rekcijska dopuna zavisni ili regirani član. Glagolska dopuna u zavisnosti od semantike svog leksičkog eksponenta, te inherentne leksičke semantike upravnog (glagolskog) člana može imati različite sintaksičko-semantičke statuse. U načelu, može se govoriti  (1) o objekatskoj ili (2) o adverbijalnoj dopuni. Rekcijski kapacitet glagola kao upravnog člana rekcijske veze ispoljava se zapravo kroz njegovu valentnost, koja u krajnjoj instanci i diktira ustrojstvo rečenične strukture, odnosno broj rečeničnih argumenata i odnose među njima.S obzirom na morfosintaksičku i leksičku složenost ovog fenomena, činilo se korisnim ispitati kakav je rekcijski kapacitet glagola u XVI i XVII veku i sagledati na kom je stepenu razvijenosti glagolska tranzitivnost u pomenutom vremenskom periodu. Materijal na kome se sprovelo istraživanje obuhvata retorički diskurs (odnosno poslovnopravnu pismenosti) te poetski diskurs koji uključuje izvore iz sfere  religioznosti i beletristike.Rezultat ovoga ispitivanja predstavlja rečnik glagola sa rekcijskim dopunama.
The subject of this paper is syntactic observation of the status of verb complements in the Serbian language of the 16th and 17th century.Verb complementation in morphological-syntactic sense comprises the noun phrase in the corresponding case form, infinitive and complementary clause whose use is defined by inherent lexical semantics of the verb in the function of governing sentence component. Verb complementation in that sense specifies in terms of content the verbal word forming the rection relation with it. It is a dependent relation in which the verb (depending on the formalization type) is the governing member, whereas the rection complement is the dependent or subordinate member. Verb complement depending on the semantics of its lexical exponent and inherent lexical semantics of the governing (verbal) manner may have various syntactic-semantic statuses. In principle, we may discuss (1) object or (2) adverbial complement. Rection capacity of the verb as a governing member of the rection connection is expressed in fact via its valence, which eventually dictates the system of the sentence structure, i.e. the number of sentence arguments and relations among them.Taking into consideration the morphological-syntactic and lexical complexity of this phenomenon, it seemed useful to examine the rection capacity of verbs in 16th and 17th century and examine the level of development of the verbal transitivity during the mentioned time period. The material which is the corpus of the research comprises rhetorical discourse (i.e. business-legal literacy) and poetic discourse which includes sources from the sphere of religion and fiction.The result of this examination represents the dictionary of verbs with rection complements.

Циљ рада јесте да се на основу теоријско-пројективне и емпиријске анализе теоријскизаснује систем наставе руског језика и то уњеговој препаративној, оперативној иевалуационој димензији. Дато истраживањеусмерено је на сагледавање типолошкиходлика система наставе руског језика ујединству његових конституенти у нижимразредима основне школе и у том склопуначела лингводидактичког обликовања свихкомпонената макроструктуре уџбеника, причему није изостављена ни његоваметаструктура: приручници за наставнике ирадне свеске. Кад је реч о курикулуму,имамо у виду све његове димензије, посебноекстензитет, интензитет и редоследнаставних садржаја.
Cilj rada jeste da se na osnovu teorijsko-projektivne i empirijske analize teorijskizasnuje sistem nastave ruskog jezika i to unjegovoj preparativnoj, operativnoj ievaluacionoj dimenziji. Dato istraživanjeusmereno je na sagledavanje tipološkihodlika sistema nastave ruskog jezika ujedinstvu njegovih konstituenti u nižimrazredima osnovne škole i u tom sklopunačela lingvodidaktičkog oblikovanja svihkomponenata makrostrukture udžbenika, pričemu nije izostavljena ni njegovametastruktura: priručnici za nastavnike iradne sveske. Kad je reč o kurikulumu,imamo u vidu sve njegove dimenzije, posebnoekstenzitet, intenzitet i redoslednastavnih sadržaja.
The goal of this paper is to, on the grounds ofprojective and empirical analysis, build thesystem of Russian language teaching in itspreparational, operational and evaluationaldimensions. The research is oriented towardcomprehension of typological features ofteaching system within the sum of itsconstituents in lower grades, as well as theprinciples of lingvodidactic shaping of all thecomponents of macrostructure andmetastructure of a textbook, including teachermanuals and workbooks. When it comes tocurriculum, the author kept in mind all of itsaspects, especially extensity, intensity andsequencing of educational content.

Докторска теза Драмска илуткарска активност у наставној иваннаставној пракси Српског језика икњижевности у основној школи замишљенаје као књижевно-методичко истраживањекоје има за циљ да истакне значај драме илуткарства у наставној и ваннаставнојпракси; да истакне значај и утицај драме илуткарства у редовној настави; да прикажерад драмске и луткарске секције и њиховзначај, као и значај који драма и луткарствоимају за ученике у ваннаставном процесу, асве то кроз принципе диференциране наставеи кроз примену теорије синхроницитета.Рад је заснован на примерима иискуствима из праксе, а кроз примену дијалошке методе (слободан разговор:дискусија, полемика), рада на тексту,демонстративне методе, практичног рада ирадионица, кроз примену игровнеактивности, аналитичко-интерпретативнеметоде дошло се до резултата који показујуда драма и луткарство у наставном иваннаставном процесу имају значајан утицајна ученике и у образовном и у васпитномсмислу. Применом поменутих метода као ипринципа диференциране наставе часовиредовне наставе Српског језика, као и часовидрамске и луткарске секције ученицима суомогућили нов приступ драмскимкњижевним делима како на пољу читања иразумевања, тако и на пољу доживљавања ианализе.
Doktorska teza Dramska ilutkarska aktivnost u nastavnoj ivannastavnoj praksi Srpskog jezika iknjiževnosti u osnovnoj školi zamišljenaje kao književno-metodičko istraživanjekoje ima za cilj da istakne značaj drame ilutkarstva u nastavnoj i vannastavnojpraksi; da istakne značaj i uticaj drame ilutkarstva u redovnoj nastavi; da prikažerad dramske i lutkarske sekcije i njihovznačaj, kao i značaj koji drama i lutkarstvoimaju za učenike u vannastavnom procesu, asve to kroz principe diferencirane nastavei kroz primenu teorije sinhroniciteta.Rad je zasnovan na primerima iiskustvima iz prakse, a kroz primenu dijaloške metode (slobodan razgovor:diskusija, polemika), rada na tekstu,demonstrativne metode, praktičnog rada iradionica, kroz primenu igrovneaktivnosti, analitičko-interpretativnemetode došlo se do rezultata koji pokazujuda drama i lutkarstvo u nastavnom ivannastavnom procesu imaju značajan uticajna učenike i u obrazovnom i u vaspitnomsmislu. Primenom pomenutih metoda kao iprincipa diferencirane nastave časoviredovne nastave Srpskog jezika, kao i časovidramske i lutkarske sekcije učenicima suomogućili nov pristup dramskimknjiževnim delima kako na polju čitanja irazumevanja, tako i na polju doživljavanja ianalize.
PhD thesis Drama and puppet activity incurricular and extracurricular practice ofteaching The Serbian language and literature inprimary school is envisioned as literarymethodologicalresearch with the purpose ofemphasising the importance of drama andpuppetry in curricular and extracurricularpractice; emphasising the importance andinfluence of drama and puppetry in regularclasses; showing the work of drama and puppetryclub and its importance, as well as theimportance of drama and puppetry for students inextracurricular process, all through the principlesof differentiated teaching and through theapplication of the theory of synchronicity.This paper is based on the actualexamples and experiences, through theapplication of dialogue method (free conversation: discussion and polemics), textanalyses, demonstrative method, practical workand workshops, while applying acting games,analytical-interpretative method. This showedthat drama and puppetry in curricular andextracurricular process have a significantinfluence on students in both educational andupbringing sense. Applying the said methods, aswell as the principles of differentiated teaching,the classes of The Serbian language, as well asdrama and puppetry club classes gave students anentirely new approach to dramas in the field ofreading and understanding, as well as in the fieldof experience and analysis.