Academic literature on the topic 'Duhovnost'

Duhovnost se može shvatiti kao ljudsku potrebu za pronalaženjem krajnjeg smisla i svrhe u životu te želju da se živi integriranim životom. Istraživanja su pokazala da religiozne obitelji, u odnosu na one koje to nisu, za vrijeme trajanja nesigurnosti, neizvjesnosti i stresa imaju veću razinu vjere i nade u dobar ishod, njihovi članovi rjeđe izražavaju određene sociopatološke pojave. Cilj je rada dobiti uvid kako sudionici doživljavaju duhovnost u suočavanju s rizičnim okolnostima u obitelji, a istraživačko pitanje je: Kakvo je iskustvo sudionika koji prakticiraju duhovni život o ulozi duhovnosti u suočavanju s rizicima u obitelji? Sudionici su osobe kojima je duhovnost važna u životu i iz nje crpe snagu za životne izazove. Sudjelovalo je 12 osoba, oba spola, u dobi od 33 do 57 godina te su svi imali visoku stručnu spremu. U prikupljanju podataka koristio se kvalitativni pristup i metoda polustrukturiranog intervjua. Za analizu podataka korištena je tematska analiza. Dobiveni su sljedeći rezultati: duhovnost je mogući resurs osnaživanja članova obitelji u svim obiteljskim rizicima; duhovnost kao izvor snage moguća kod spoznaje vjere, nade i ljubavi kao istinskih životnih vrijednost; duhovne prakse – kao što su molitva, Božja riječ i sakramenti – osobiti su resursi u nošenju s teškim obiteljskim situacijama; zajedništvo, permanentna edukacija u duhovnosti i trajno obnavljanje u duhovnosti; važnost autentičnog življenja duhovnosti koja se očituje u konkretnim djelima u obitelji i okolini. Krize koje nastaju u duhovnom životu povezane su s krizama vjere i identiteta te postaju sredstva jačanja i transformacije same osobe i članova obitelji. Za korištenje duhovnosti kao resursa otpornosti su važne predispozicije odgoja u vjeri i njegovanja duhovnosti članova od najranije dobi, ali se također spoznalo da duhovnost može biti otkrivena kao resurs upravo kroz krizu i da ona može biti sredstvo transformacije života obitelji.

U ovom članku bavimo se pitanjem duhovnosti bez Boga razrađenim u filozofiji francuskog filozofa i ateista Andréa Comte‑Sponvillea. Najprije se nameće zahtjev predstaviti autora kao novo ime u hrvatskom teološkom diskursu. Potom se bavimo jednim važnim dijelom njegove filozofije koji se odnosi na duhovnosti bez Boga kakvu obrazlaže unutar svojeg materijalističkog i ateističkog svjetonazora. U njegovoj interpretaciji pitanje je razrađeno na filozofsko‑religijskom području koje zahtijeva i takav pristup. Stoga polazimo od njegova razumijevanja duha unutar naturalističke, materijalističke i imanentističke pozicije, gdje je duh shvaćen proizvodom prirode i njome potpuno objašnjiv. To povlači implikacije shvaćanja duha u okviru determinizma i redukcionizma, gdje je zanijekana sloboda volje. Jednako je i na području duhovnosti, gdje Comte‑Sponville smatra da je duhovnost prirodna kao što je i duh prirodan. Stoga duhovnost bez Boga ne smatra proturječnom, čak štoviše, u svojim duhovnim iskustvima drži da mu je ateizam prednost. Govoreći o svojem mističnom iskustvu, naslanja se na budističku misao gdje pronalazi mogućnost objašnjenja misterija i apsoluta spram svijeta i zbilje. Na tragu tih dvaju pitanja: pitanja duha i duhovnosti bez Boga, ispitat ćemo utemeljenje takve misli i prakse vodeći se njegovom razradom unutar filozofskog diskursa kao i budističke tradicije. Comte‑Sponville nastoji ono duhovno, neizrecivo i otajstveno staviti u središte ljudskog interesa i to je velik doprinos suvremenoj filozofskoj misli. Uspijeva li duhovnost, makar s ateističkim predznakom, opstati bez pozivanja na Boga i religiju, pitanje je koje nas ovdje osobito zaokuplja.

Uzmemo li u obzir broj župa, ženskih i muških samostana, utočišta itd., koje pripadaju Rimokatoličkoj crkvi u Sloveniji, uočljiv je visok stupanj duhovne aktivnosti. Postavljamo sljedeće pitanje: kako slovenski katolici razumiju duhovnost? U ovom radu, autor pokušava odgovoriti na pitanje najprije određujući što je duhovnost, nakon čega predstavlja analizu pitanja na koje su odgovorili slovenski katolici u mrežnoj anketi »Žrtva u kršćanskoj duhovnosti«. Nadalje, autor objašnjava do koje mjere sekularna duhovnost može biti praćena u razumijevanju duhovnosti među slovenskim katolicima te na koji način učenja Pape Franje o duhovnosti mogu vjernike potaknuti da doista razumiju duhovnosti i dublje je aktualiziraju.

U radu su opisane odrednice identiteta vjeroučitelja laika na temelju teorijske teološko–katehetske literature te navedeni pokazatelji dosadašnjih istraživanja na tom području. Sagledavanje pojma vjeroučiteljeva identiteta odnosi se na njegovu poziciju crkvenog poslanika i dionika hrvatskog školskog sustava u koji ulaze sadržaji katoličke vjere, religioznog odgoja i kulture. Kako bi se navedene odrednice mogle odjelotvoriti u odgojno–obrazovnom procesu, vjeroučitelja se promatra kao snažnu i duhovnu osobu koja autentičnim životom svjedoči vjeru i doseže zadana obrazovna postignuća u okviru nastave katoličkog vjeronauka. Kršćanska duhovnost u ovom radu predstavlja ishodište duhovnosti vjeroučitelja laika. Teorijska istraživanja sintetiziraju mnogostruke karakteristike vjeroučiteljeve duhovnosti, od kojih je primarna tzv. funkcionalna duhovnost (spiritualità funzionale) koja ga bitno određuje, a svojstvena je vjeroučiteljevoj službi u školi i župnoj zajednici. Kvalitativno istraživanje provedeno metodom dubinskih intervjua, opisanih u ovom radu, te metodološki postupci transkripcije, redukcije i prikaza podataka omogućuju dublje razumijevanje percepcije vlastite duhovnosti vjeroučitelja laika u današnjem društvu. Navedeno kvalitativno istraživanje predstavlja iskorak u odnosu na dosadašnja istraživanja jer podatci dobiveni dubinskim intervjuom donose inovativne spoznaje o duhovnosti vjeroučitelja u Republici Hrvatskoj.

U radu je prikazana duhovnost kao područje koje sve više zauzima prostor u radu sa starijim osobama kako u zdravstvenoj tako i socijalnoj skrbi. U teorijama starenja rijetko se spominje duhovno i duhovnost. U teoriji psihosocijalnog razvoja duhovnost se može prepoznati u devetoj fazi, odnosno fazi gerotranscendencije. Prihvaćanje vlastite nemoći ili ovisnosti može biti izvor rasta, odnosno prilika za razvijanje duhovnih kvaliteta (strpljenja, zahvalnosti, užitka u malim stvarima, zadovoljstva što postojim i živim), ali se također pruža nova prilika revrednovanja cjelokupnog života kroz davanje novog smisla svemu proživljenom. Prema razvojnoj teoriji pozitivnog starenja, osobe koje stare postupno se primiču meta-perspektivi, odnosno iz osjetne, opipljive, vidljive i materijalne vizije života i svijeta idu prema kozmičko-transcendentnoj viziji. Ukazano je na potrebu edukacije profesionalaca koji rade sa starijim osobama o važnosti prepoznavanja duhovnih potreba.

Cilj istraživanja bio je ispitivanje percepcije duhovnosti, duhovne skrbi i kompetencija u pružanju duhovne skrbi studenata sestrinstva. Provedeno je presječno istraživanje u kojem je sudjelovalo 456 studenata sestrinstva. Instrumenti istraživanja bili su anketni upitnici: upitnik o općim obilježjima ispitanika, skala ocjena duhovnosti i duhovne skrbi (SSCRS) i skala kompetencija duhovne skrbi (SCCS). Rezultati provedenog istraživanja utvrđuju da postoji visoka razina percepcije duhovnosti i duhovne skrbi te kompetencija duhovne skrbi kod studenata sestrinstva. S obzirom na opća obilježja ispitanika pokazuje se da postoje razlike prema spolu, dobi, završenoj srednjoj školi, radnom iskustvu, vjerskoj pripadnosti, prakticiranju vjere, osposobljenosti za utvrđivanje duhovnih potreba. Rezultati regresijske analize pokazuju da su duhovnost i duhovna skrb značajni prediktori kompetencija duhovne skrbi.

Polazeći od pojma duhovnosti u palijativnoj skrbi u ovom se članku na osnovu filozofsko-antropoloških spoznaja monističkog dualizma kao i osnovnih postavki triju velikih svjetskih religija o čovjekovu življenju i njegovoj usmjerenosti na Boga, želi osvijetliti značenje duhovnosti kao i ulogu duhovnika u palijativnoj skrbi. Duhovnost je važna sastavnica cjelokupne brige za dostojanstvo čovjekova življenja u najtežim situacijama bolesti ili starosti. Povećani interes za duhovnošću uopće, a napose u medicini, potvrđuje još jednom važnost holističkog pristupa čovjeku u palijativnoj skrbi. Monistički dualizam naglašava međusobno prožimanje duha, duše i tijela u čovjekovu življenju. Iz ovog proizlazi da duhovna dimenzija ima vrlo važnu ulogu. Tri najveće religije svijeta na njima svojstven način govore o smislu čovjekova života i smrti te o duhovnim vrijednostima, koje nadilaze čovjekov ovozemaljski život. U palijativnoj skrbi je bitna prisutnost duhovnika, koji će pokušati pomoći čovjeku u iznimno teškim situacijama za njega i njegovu obitelj, da im bude blizu, sluša ih, razumije i pokuša im otkriti istinske neprolazne vrijednosti. Duhovnik se sa svojim kompetencijama znanja i iskustva stavlja na raspolaganje ne samo čovjeku u palijativnoj skrbi nego i njegovoj rodbini kao i osoblju u palijativnom timu.

Докторска дисертација Барок у белетристичком опусу Милорада Павића састоји се из пет целина јасно структурисаних, које поред уводних и закључних разматрања узимају у обзир стваралачки опус писца од поезије преко романа и приповедака до драмских дела. Увод је дводелно конципиран. Најпре је описан рецепцијски лук стваралаштва Милорада Павића, не би ли се одредила релевантност и иновативност перспективе из које се тумачи опус српског писца, а затим је преиспитан широк опсег и хоризонти семантизације појма барок.Што се тиче досадашње рецепције дела Милорада Павића као књижевног историчара и као писца, чини се да се може поделити на два колосека: афирмативни и порицатељски, и то без превеликих валера, дакле &ndash; и рецепција је барокна: напета, динамична, у сукобима и супротностима. Уколико о појединим писцима и делима не можемо да кажемо увек нешто ново, уколико их закључамо у канон и оставимо да у њему таворе, та литература постаће временом за нас мртва. Управо су ту три највеће рецепцијске опасности по Павићев белетристички опус: 1) естетска неуједначеност његовог дела; 2) таутолошко гомилање радова-труизама који понављају махом догме о Павићевом постмодернизму, чија су полазишта и закључци слични, а не нуде нова читања и тумачења; 3) негативна рецепција.У том смислу, релативизовао се вредносни потенцијал Павићеве белетристике, који је доведен у питање. Уколико се, међутим, Павићева дела читају са познавањем књижевно-историјских прилика у луку историје српске књижевности, на другачији начин може да се сагледа његова специфична стилистика и необичност израза; може се увидети да је онда већина зачудних метафора или ингениозних кончета заправо функционализован херменеутички изазов, а не облик испразности. Иако је Милорад Павић као књижевни историчар највећу истраживачку посвећеност усмерио на барок, може нас зачудити чињеница да је једина објављена студија која се најдиректније односи на сагледавање барокних елемената у његовој белетристици, управо студија коју је Павић с&acirc;м написао &ndash; &bdquo;Барокни слој у &#39;Хазарском речнику&#39;&ldquo;. Књижевни научници (да поменемо најважније: Јован Делић,&nbsp; Јасмина Михајловић,&nbsp; Петар Пијановић,&nbsp; Александар Јерков,&nbsp; Сава Дамјанов,&nbsp; Сава Бабић,&nbsp; Ала Татаренко) нису пренебрегавали присуство барокног стила, па и духа у Павићевој белетристици, али нису се задржавали или упуштали у шире поставке или херменеутичке изазове задате барокним у Павићевом делу. Једини научник који је у већој мери посветио пажњу овој проблематици, мада је научник из области природних наука, Владан Панковић, написао је студију Квантна теорија и барок у српској књижевности,&nbsp; књигу која је интригантна и обећавајућа, али која изван увида који се заснивају махом на књижевној примени &bdquo;принципа комплементарности&ldquo; Нилса Бора, нажалост, нема већи интерпретативни замах. Дата запажања дају нам повода да сагледамо опус Милорада Павића кроз призму барока и покушамо да схватимо шта је барокно у делу овог писца, како се оно манифестује, функционализује и какав му је семантички опсег.Од првостепене користи за схватање барока, али и Павићевог поимања барокног биле су у првом реду студије Андрије Анђала, а затим Чижевског и Морозова, који су са одушевљењем прихватили књигу Историја српске књижевности барокног доба. Коришћене су и различите антологије, општи прегледи, али постављено је и питање шта је од литературе било доступно писцу и шта је могао да користи. Милорад Павић пише своју Историју српске књижевности барокног доба на темељима које су поставили Јован Скерлић у Српској књижевности у 18. веку (1909)&nbsp; и Тихомир Остојић у књигама: Српска књижевност од Велике сеобе до Доситеја (1905) и Историја српске књижевности (1910/ 1923).&nbsp; Павић напомиње да је за разлику од Скерлића зашао и у 17. столеће, не би ли одговорио &bdquo;како је дошло до свега онога о чему је Скерлић писао у својој историји&ldquo; , а да је Тихомир Остојић у предавањима одржаним у Новом Саду 1910. године први пут употребио термин барок, и детаљно га образложио.Поред, дакле, књижевно-историјских запажања и истраживања, у другом делу Увода било је речи и о односу између барока и маниризма, али и сложене слике струја и праваца унутар барока (барокна готика/ барокни медиевализам; барокни хуманизам и ренесанса; барокни романтизам; барок, класицизам и рококо). Указано је на значај барокнох елемената и у 19. и у 20. веку, с освртом на питање пролазности времена, укус за егзотично, питање дијалекатске поезије и барока у музици и на филму. Барок у белетристичком опусу Милорада Павића функционише на неколико нивоа. Као одредница за епоху барок обухвата 16. и 17. век на Западу, а 17. и 18. век у Србији и Русији на пример. Тај потенцијал Павић је искористио да успостави дијалог са писцима тог времена и духом епохе, који се осећа и у другој половини 20. века, али и с почетком 21. века. Прелазни период &ndash; барокни медиевализам (17. век) карика је у ланцу континуитета српске књижевности, духовности и културе. Павић је то најпре образложио с научног становишта, а затим уметнички инкорпорирао у своје дело. Како је препознатљив и у поезији и у прози испитано је у каквом се смислотворном кључу стилизује. За поезију је несумљиво значајан графостилематски план који преко периферних (бугарштички припеви) и централних обележј&acirc; (средишта силабичког оквира песме) открива нове стихове и ствара ефекат који песмама даје патину древног, старог, мистичког, чаробног и тајанственог. Преко поетике бугарштице која управо има ауру тајанственог и песме старца Силуана која иако припада средњовековној књижевности, има назнака барокних формалних стилизација, песник је укључио читаоца у нелинеарно, прстенасто читање, на начин близак оном коме су писци барокне епохе то чинили са својом читалачком публиком. Сложен систем римовања и коришћење графичких средстава, те архаизама, славизама и кованица српскословенског призвука допринео је онеобичавању Павићевог песничког речника, али је допринело и имагинативној свести читаоца на плану зачуђености над песничким светом који му се отвара.Што се прозе тиче, функција барокног медиевализма у Павићевим романима и приповеткама има утемељење превасходно у исихазму и исламској мистици као спони између старе и &bdquo;рађања нове српске књижевности&ldquo;: сусрету византијског наслеђа и историјских прилика које су донела османлијска освајања. Имајући у виду и могућности барокне готике, Павић је овај аспект естетизовао причама &bdquo;Чувар ветрова&ldquo; и &bdquo;Хор птица из Париза&ldquo;, везујући за њега историјску личност Јелене Анжујске и српско-француске везе којима се исписује линија између уметности српског средњег века и готике карактеристичне за стил француске архитектуре. Овим је сусрету Византије (житијна књижевност) и Османлија (исламска мистика) придружен и Запад (готика). Стуб културолошког сећања Срба, Павић је саградио од културолошког обиља нашег тла. Рекао је &bdquo;ДА&ldquo; плодном калему утицаја, сусрету цивилизација и религија, култура и обичаја, те не чуди што наилазимо на књижевно чвориште: Византија, Османско царство, Запад, настало управо у доба барока, када је српска књижевност своје византијско наслеђе укрстила са западноевропским тековинама културе, и то за време борби са Турцима.Барокни медиевализам стога је један од најзначајнијих струја и праваца унутар барока који отвара нове хоризонте тумачења Павићевог стваралаштва. Поред неколико примера који су дати у уводу за огледање барока и просветитељства, барока и класицизма, барокног романтизма, у даљем раду запажа се и поигравање са сентиментализмом (Симеон Пишчевић), рококоом (Александар Пишчевић), али и високо естетизованим примером митолошког и амблематског огледања барока и романтизма у сирени и Медузи. Овај потенцијал барока Павић је, може се рећи, ефектно искористио и уобличио.Поред струја и праваца унутар барока, Павић је искористио и ресурсе барокне поетике и то лепезом метаморфоза у систему барокних жанрова и жанрова којима је писано у доба барока мада строго гледано не припадају тој поетици. Углавном, ради се о жанровима народне књижевности (бугарштица, бајалица, бећарац, балада, бајка), међутим, у Историји српске књижевности барокног доба запажа се да је Павић народну књижевност која паралелно живи са писаном видео као нераскидиву од контекста барокне епохе, штавише, управо је у народној књижевности проналазио примере за рефлексе типично барокних црта. Стога је и оправдано узимати их у обзир када је реч о систему жанрова барока. Остали жанрови прате барокну писану књижевност и успостављају једну линију културолошке повезаности Медитерана, тј. Јадранског басена (мелодрама, маскерата, commedia del&rsquo; arte, ораторијум, вертеп, приказање, проскинитарион, писма &bdquo;српске књиге&ldquo;...).Систем ових жанрова уједно постаје стожер карневала и театара у Павићевом опусу: Дубровник (Хазарски речник), Венеција (Друго тело), Котор (Кутија за писање). Управо су највећа достигнућа барока &ndash; театар и фестивал или театарски фестивали, који су имали за циљ да допринесу изградњи сцене која је служила као центар уједињавања.&nbsp; Метаморфозе у овом систему с једне стране условљене су карневалском, тј. фестивалском атмосфером (замена улога, маске и сл), а с друге тичу се медитеранске митолошке имагинације и имагинације српских народних бајки, будући да су неки од јунака пола људи пола животиње (сирене-птице, сирене-рибе, Медуза, кентаур, Минотаур, сатир, Међедовић, најчешће људи-змије, људи-пси).Два типа метаморфоза тицала би се метаморфоза у ратном контексту &ndash; људи се најчешће посуврате у сопствену супротност и та врста углавном демонског преображаја илустрована је метафорама волујских очију, изврнуте рукавице, канцерогених ћелија &bdquo;не-ја&ldquo;, док жене које не учествују у сукобима постају носиоци духовних вредности, обичаја и сл. па се у ратним контекстима преображаји женских ликова доводе у везу са Богородицом. Коначно, последњи преображај, преображај је у Христу, у Љубави (&bdquo;Љубећи лице твоје, обретох те&ldquo;, како поручује Итика Јерополитика) и тај преображај предуслов је васкрсења и спасења душе сваког понаособ (али и душе једног народа, читавог човечанства). Уосталом и Рука Мистерије поручује да Уметност не треба да служи у друге сврхе осим за спасење душе.Милорад Павић је покушавао да барокном сублимацијом свих уметности окаје смртне грехе и то је жанровски пројекат тоталне уметности или универзалног уметничког дела, вагнеровски Gesamtkunstwerk, у коме ће бити сједињене све уметности, што се препознаје у романима Седам смртних грехова и Вештачки младеж. &bdquo;Успон Београда&ldquo; присутан у кућама оних великана и великих српских задужбинара који су допринели развоју Београда и Србије, а које представљају поглавља романа, дозива барокно стварање грађанске свести која се симболички везује за Жефаровићеву графику о Богородичином Извору живота&nbsp; и отвара ауру престонице која осигурава опстанак, тј. васкрсење српског народа који би се на том Извору окупао и поново родио, уцеловио. Чини се да на примеру Павићевог опуса барок има функцију како борбе за опстанак, тако и хуманистичких, али и естетских тежњи. Писац се зато и служио свим његовим расположивим аспектима.<br>Doktorska disertacija Barok u beletrističkom opusu Milorada Pavića sastoji se iz pet celina jasno strukturisanih, koje pored uvodnih i zaključnih razmatranja uzimaju u obzir stvaralački opus pisca od poezije preko romana i pripovedaka do dramskih dela. Uvod je dvodelno koncipiran. Najpre je opisan recepcijski luk stvaralaštva Milorada Pavića, ne bi li se odredila relevantnost i inovativnost perspektive iz koje se tumači opus srpskog pisca, a zatim je preispitan širok opseg i horizonti semantizacije pojma barok.Što se tiče dosadašnje recepcije dela Milorada Pavića kao književnog istoričara i kao pisca, čini se da se može podeliti na dva koloseka: afirmativni i poricateljski, i to bez prevelikih valera, dakle &ndash; i recepcija je barokna: napeta, dinamična, u sukobima i suprotnostima. Ukoliko o pojedinim piscima i delima ne možemo da kažemo uvek nešto novo, ukoliko ih zaključamo u kanon i ostavimo da u njemu tavore, ta literatura postaće vremenom za nas mrtva. Upravo su tu tri najveće recepcijske opasnosti po Pavićev beletristički opus: 1) estetska neujednačenost njegovog dela; 2) tautološko gomilanje radova-truizama koji ponavljaju mahom dogme o Pavićevom postmodernizmu, čija su polazišta i zaključci slični, a ne nude nova čitanja i tumačenja; 3) negativna recepcija.U tom smislu, relativizovao se vrednosni potencijal Pavićeve beletristike, koji je doveden u pitanje. Ukoliko se, međutim, Pavićeva dela čitaju sa poznavanjem književno-istorijskih prilika u luku istorije srpske književnosti, na drugačiji način može da se sagleda njegova specifična stilistika i neobičnost izraza; može se uvideti da je onda većina začudnih metafora ili ingenioznih končeta zapravo funkcionalizovan hermeneutički izazov, a ne oblik ispraznosti. Iako je Milorad Pavić kao književni istoričar najveću istraživačku posvećenost usmerio na barok, može nas začuditi činjenica da je jedina objavljena studija koja se najdirektnije odnosi na sagledavanje baroknih elemenata u njegovoj beletristici, upravo studija koju je Pavić s&acirc;m napisao &ndash; &bdquo;Barokni sloj u &#39;Hazarskom rečniku&#39;&ldquo;. Književni naučnici (da pomenemo najvažnije: Jovan Delić,&nbsp; Jasmina Mihajlović,&nbsp; Petar Pijanović,&nbsp; Aleksandar Jerkov,&nbsp; Sava Damjanov,&nbsp; Sava Babić,&nbsp; Ala Tatarenko) nisu prenebregavali prisustvo baroknog stila, pa i duha u Pavićevoj beletristici, ali nisu se zadržavali ili upuštali u šire postavke ili hermeneutičke izazove zadate baroknim u Pavićevom delu. Jedini naučnik koji je u većoj meri posvetio pažnju ovoj problematici, mada je naučnik iz oblasti prirodnih nauka, Vladan Panković, napisao je studiju Kvantna teorija i barok u srpskoj književnosti,&nbsp; knjigu koja je intrigantna i obećavajuća, ali koja izvan uvida koji se zasnivaju mahom na književnoj primeni &bdquo;principa komplementarnosti&ldquo; Nilsa Bora, nažalost, nema veći interpretativni zamah. Data zapažanja daju nam povoda da sagledamo opus Milorada Pavića kroz prizmu baroka i pokušamo da shvatimo šta je barokno u delu ovog pisca, kako se ono manifestuje, funkcionalizuje i kakav mu je semantički opseg.Od prvostepene koristi za shvatanje baroka, ali i Pavićevog poimanja baroknog bile su u prvom redu studije Andrije Anđala, a zatim Čiževskog i Morozova, koji su sa oduševljenjem prihvatili knjigu Istorija srpske književnosti baroknog doba. Korišćene su i različite antologije, opšti pregledi, ali postavljeno je i pitanje šta je od literature bilo dostupno piscu i šta je mogao da koristi. Milorad Pavić piše svoju Istoriju srpske književnosti baroknog doba na temeljima koje su postavili Jovan Skerlić u Srpskoj književnosti u 18. veku (1909)&nbsp; i Tihomir Ostojić u knjigama: Srpska književnost od Velike seobe do Dositeja (1905) i Istorija srpske književnosti (1910/ 1923).&nbsp; Pavić napominje da je za razliku od Skerlića zašao i u 17. stoleće, ne bi li odgovorio &bdquo;kako je došlo do svega onoga o čemu je Skerlić pisao u svojoj istoriji&ldquo; , a da je Tihomir Ostojić u predavanjima održanim u Novom Sadu 1910. godine prvi put upotrebio termin barok, i detaljno ga obrazložio.Pored, dakle, književno-istorijskih zapažanja i istraživanja, u drugom delu Uvoda bilo je reči i o odnosu između baroka i manirizma, ali i složene slike struja i pravaca unutar baroka (barokna gotika/ barokni medievalizam; barokni humanizam i renesansa; barokni romantizam; barok, klasicizam i rokoko). Ukazano je na značaj baroknoh elemenata i u 19. i u 20. veku, s osvrtom na pitanje prolaznosti vremena, ukus za egzotično, pitanje dijalekatske poezije i baroka u muzici i na filmu. Barok u beletrističkom opusu Milorada Pavića funkcioniše na nekoliko nivoa. Kao odrednica za epohu barok obuhvata 16. i 17. vek na Zapadu, a 17. i 18. vek u Srbiji i Rusiji na primer. Taj potencijal Pavić je iskoristio da uspostavi dijalog sa piscima tog vremena i duhom epohe, koji se oseća i u drugoj polovini 20. veka, ali i s početkom 21. veka. Prelazni period &ndash; barokni medievalizam (17. vek) karika je u lancu kontinuiteta srpske književnosti, duhovnosti i kulture. Pavić je to najpre obrazložio s naučnog stanovišta, a zatim umetnički inkorporirao u svoje delo. Kako je prepoznatljiv i u poeziji i u prozi ispitano je u kakvom se smislotvornom ključu stilizuje. Za poeziju je nesumljivo značajan grafostilematski plan koji preko perifernih (bugarštički pripevi) i centralnih obeležj&acirc; (središta silabičkog okvira pesme) otkriva nove stihove i stvara efekat koji pesmama daje patinu drevnog, starog, mističkog, čarobnog i tajanstvenog. Preko poetike bugarštice koja upravo ima auru tajanstvenog i pesme starca Siluana koja iako pripada srednjovekovnoj književnosti, ima naznaka baroknih formalnih stilizacija, pesnik je uključio čitaoca u nelinearno, prstenasto čitanje, na način blizak onom kome su pisci barokne epohe to činili sa svojom čitalačkom publikom. Složen sistem rimovanja i korišćenje grafičkih sredstava, te arhaizama, slavizama i kovanica srpskoslovenskog prizvuka doprineo je oneobičavanju Pavićevog pesničkog rečnika, ali je doprinelo i imaginativnoj svesti čitaoca na planu začuđenosti nad pesničkim svetom koji mu se otvara.Što se proze tiče, funkcija baroknog medievalizma u Pavićevim romanima i pripovetkama ima utemeljenje prevashodno u isihazmu i islamskoj mistici kao sponi između stare i &bdquo;rađanja nove srpske književnosti&ldquo;: susretu vizantijskog nasleđa i istorijskih prilika koje su donela osmanlijska osvajanja. Imajući u vidu i mogućnosti barokne gotike, Pavić je ovaj aspekt estetizovao pričama &bdquo;Čuvar vetrova&ldquo; i &bdquo;Hor ptica iz Pariza&ldquo;, vezujući za njega istorijsku ličnost Jelene Anžujske i srpsko-francuske veze kojima se ispisuje linija između umetnosti srpskog srednjeg veka i gotike karakteristične za stil francuske arhitekture. Ovim je susretu Vizantije (žitijna književnost) i Osmanlija (islamska mistika) pridružen i Zapad (gotika). Stub kulturološkog sećanja Srba, Pavić je sagradio od kulturološkog obilja našeg tla. Rekao je &bdquo;DA&ldquo; plodnom kalemu uticaja, susretu civilizacija i religija, kultura i običaja, te ne čudi što nailazimo na književno čvorište: Vizantija, Osmansko carstvo, Zapad, nastalo upravo u doba baroka, kada je srpska književnost svoje vizantijsko nasleđe ukrstila sa zapadnoevropskim tekovinama kulture, i to za vreme borbi sa Turcima.Barokni medievalizam stoga je jedan od najznačajnijih struja i pravaca unutar baroka koji otvara nove horizonte tumačenja Pavićevog stvaralaštva. Pored nekoliko primera koji su dati u uvodu za ogledanje baroka i prosvetiteljstva, baroka i klasicizma, baroknog romantizma, u daljem radu zapaža se i poigravanje sa sentimentalizmom (Simeon Piščević), rokokoom (Aleksandar Piščević), ali i visoko estetizovanim primerom mitološkog i amblematskog ogledanja baroka i romantizma u sireni i Meduzi. Ovaj potencijal baroka Pavić je, može se reći, efektno iskoristio i uobličio.Pored struja i pravaca unutar baroka, Pavić je iskoristio i resurse barokne poetike i to lepezom metamorfoza u sistemu baroknih žanrova i žanrova kojima je pisano u doba baroka mada strogo gledano ne pripadaju toj poetici. Uglavnom, radi se o žanrovima narodne književnosti (bugarštica, bajalica, bećarac, balada, bajka), međutim, u Istoriji srpske književnosti baroknog doba zapaža se da je Pavić narodnu književnost koja paralelno živi sa pisanom video kao neraskidivu od konteksta barokne epohe, štaviše, upravo je u narodnoj književnosti pronalazio primere za reflekse tipično baroknih crta. Stoga je i opravdano uzimati ih u obzir kada je reč o sistemu žanrova baroka. Ostali žanrovi prate baroknu pisanu književnost i uspostavljaju jednu liniju kulturološke povezanosti Mediterana, tj. Jadranskog basena (melodrama, maskerata, commedia del&rsquo; arte, oratorijum, vertep, prikazanje, proskinitarion, pisma &bdquo;srpske knjige&ldquo;...).Sistem ovih žanrova ujedno postaje stožer karnevala i teatara u Pavićevom opusu: Dubrovnik (Hazarski rečnik), Venecija (Drugo telo), Kotor (Kutija za pisanje). Upravo su najveća dostignuća baroka &ndash; teatar i festival ili teatarski festivali, koji su imali za cilj da doprinesu izgradnji scene koja je služila kao centar ujedinjavanja.&nbsp; Metamorfoze u ovom sistemu s jedne strane uslovljene su karnevalskom, tj. festivalskom atmosferom (zamena uloga, maske i sl), a s druge tiču se mediteranske mitološke imaginacije i imaginacije srpskih narodnih bajki, budući da su neki od junaka pola ljudi pola životinje (sirene-ptice, sirene-ribe, Meduza, kentaur, Minotaur, satir, Međedović, najčešće ljudi-zmije, ljudi-psi).Dva tipa metamorfoza ticala bi se metamorfoza u ratnom kontekstu &ndash; ljudi se najčešće posuvrate u sopstvenu suprotnost i ta vrsta uglavnom demonskog preobražaja ilustrovana je metaforama volujskih očiju, izvrnute rukavice, kancerogenih ćelija &bdquo;ne-ja&ldquo;, dok žene koje ne učestvuju u sukobima postaju nosioci duhovnih vrednosti, običaja i sl. pa se u ratnim kontekstima preobražaji ženskih likova dovode u vezu sa Bogorodicom. Konačno, poslednji preobražaj, preobražaj je u Hristu, u LJubavi (&bdquo;LJubeći lice tvoje, obretoh te&ldquo;, kako poručuje Itika Jeropolitika) i taj preobražaj preduslov je vaskrsenja i spasenja duše svakog ponaosob (ali i duše jednog naroda, čitavog čovečanstva). Uostalom i Ruka Misterije poručuje da Umetnost ne treba da služi u druge svrhe osim za spasenje duše.Milorad Pavić je pokušavao da baroknom sublimacijom svih umetnosti okaje smrtne grehe i to je žanrovski projekat totalne umetnosti ili univerzalnog umetničkog dela, vagnerovski Gesamtkunstwerk, u kome će biti sjedinjene sve umetnosti, što se prepoznaje u romanima Sedam smrtnih grehova i Veštački mladež. &bdquo;Uspon Beograda&ldquo; prisutan u kućama onih velikana i velikih srpskih zadužbinara koji su doprineli razvoju Beograda i Srbije, a koje predstavljaju poglavlja romana, doziva barokno stvaranje građanske svesti koja se simbolički vezuje za Žefarovićevu grafiku o Bogorodičinom Izvoru života&nbsp; i otvara auru prestonice koja osigurava opstanak, tj. vaskrsenje srpskog naroda koji bi se na tom Izvoru okupao i ponovo rodio, ucelovio. Čini se da na primeru Pavićevog opusa barok ima funkciju kako borbe za opstanak, tako i humanističkih, ali i estetskih težnji. Pisac se zato i služio svim njegovim raspoloživim aspektima.