Academic literature on the topic 'Fihte'

Predmet ovoga rada je rasvjetljivanje biti Fihteove filozofije jezika. U prvom planu je analiza Fihteovog spisa „O jezičkoj sposobnosti i izvoru jezika“. U literaturi je poznatiji kao Journal-Aufsatz iz 1795. godine. Obim teksta uslovio je da se samo u nagovještajima, kao predmet kritičko-interpretacijske pažnje, imaju u vidu spis „O izvoru jezika“ (na temelju Platner-Vorlesung iz 1797) te četvrti i peti govor iz Fihteovih „Govora njemačkoj naciji“ iz 1808. godine. Fihteovo filozofsko-jezičko stanovište analizira se po modelu eksplikacije njegove noseće misaone strukture i kapitalnih odredbi jezika i njegovog ontološkog porijekla. Takođe, autor kritički stavlja Fihteovo shvatanje jezika u kontekst vodećih filozofsko-jezičkih i lingvističkih poimanja jezika.

U Fihteovim jenskim <em>Predavanjima o određenju naučnika </em>kultura je pojmljena kao sredstvo čovekovog identiteta. Kompleksnost takvog određenja ogleda se najpre u tome što Fihte kulturu razume istovremeno kao oslobađajući proces čovekovog sticanja sposobnosti da pod vlast uma dovede sve što um već nije podvlastio i kao stečeni stepen te sposobnosti koji je činjeničko stanje čovekovog povesnog trenutka. Čovekov identitet, kao njegovu potpunu saglasnost sa sobom, Fihte misli kao moralno delanje. Kultura koja se podređuje moralnoj slobodi jedina je koja je slobodna od svih empirijskih ciljeva i zbog toga se opire sopstvenom svođenju na sklop naučnih, umetničkih, religijskih, jezičkih i istorijskih činjenica. Autor Fihteovo poimanje kulture tematizuje u širem kontekstu filozofovog ranog <em>učenja o znanosti</em>, dok uvodno i zaključno razmatranje pokušavaju da ukažu na elemente poznijeg Fihteovog razumevanja kulture koji predstavljaju ograničenja preduzetog procesa oslobađanja ljudske kulture.

Rasprava o Hegelovom shvatanju jezika postavljena je kroz implicitni polemički odnos prema Hajdegerovoj koncepciji jezika, analitičkoj tradiciji shvatanja jezika, kao i prema De Sosirovom lingvističkom razumijevanju jezika. Hegel na spekulativni način – posve drugačije od tradicije filozofskog mišljenja o jeziku (Haman, Herder, Kant, Humbolt i Fihte), kao i potonje povijesti razumijevanja jezika u okviru koncepcija filozofije jezika i savremene lingvistike – shvata jezik kao spekulativnu intelektualnu strukturu. Ontološko porijeklo jezika nije u transcendenciji, nego u ljudskoj imanenciji, u evoluciji produktivne uobrazilje u produktivno pamćenje. Hegelov pojam jezika autor dokučuje antropologijskim, fenomenologijskim i psihologijskim pitanjem o jeziku.

Autor ispituje u kojoj meri se Šilerova tematizacija poietičkih fenomena može razumeti kao estetika, a u kojoj kao filozofija umetnosti. To pitanje zapravo ispituje fundus Šilerove filozofije, jer razmatra da li je ona bliža Kantu ili predstavlja važno izvorište za odvajanje od Kanta, koje sprovode Fihte, Šeling i Hegel. Uticaj Kanta na Šilerovu filozofsku koncepciju vidljiv je u sferi estetike, dok je uticaj Šilera na Šelinga i Hegela vidljiv upravo kroz zasnivanje filozofije umetnosti. Na taj način, kroz estetičku prizmu prikazana je shema kroz koji se celokupna filozofija nemačkog idealizma kreće od Kanta prema Hegelu, odnosno razvija od subjektivnog do apsolutnog idealizma.

Istovremeno prihvatanje stava da bog nije i poricanje optužbe za ateizam moguće je samo ako se demonstrira da to jeste nije ono najviše što se o bogu može izgovoriti. Čitav Fihteov filozofski rad počivao je na nastojanju da se čin iznova otkriva kao ono što suštinski prethodi svemu što jeste i onome jeste sâmom, svakoj činjenici, zbog čega se i njegovo razmatranje ideje boga može sagledati kao bitna etapa u filozofskoj borbi da se sloboda prizna kao najviše načelo svakog ljudskog znanja i bitka uopšte, a koje, kao takvo, ostaje zaključano za razumsku pojmovnost. Nasuprot često zastupanoj interpretatorskoj tvrdnji o antagonizmu između ideje boga i misli o sebestavljajućem Ja učenja o znanosti, autor je sklon da tvrdi da Fihte, misleći boga kao čisto delanje i kao moralni poredak sveta, zapravo misli isti proces samooslobađanja čovečnosti koji je izražen prvim načelom učenja o znanosti.

Dok je tradicionalna logika strukturu stava, odnosno suda mislila pretpostavljajući odvojenost i postojanost pojmova subjekta i predikata, Hegel je svojom koncepcijom spekulativnog stava do filozofskog pojma izveo dijalektičku prirodu njihovog odnosa. Radikalnu promenu koja se u logičkom promišljanju suštine stava dešava u Hegelovoj misli autor propituje u svetlu ključnog zahteva čitave Hegelove filozofije da se ono apsolutno shvati i izrazi kao subjekat. Nakon uvodnog osvrta na prelomne etape u povesti filozofskog mišljenja usled kojih je logički problem suda/stava postao jednim od centralnih ontoloških problema filozofije nemačkog idealizma, mesto rađanja Hegelove teorije spekulativnog stava pronalazi se u njegovoj ranoj kritici tzv. filozofija osnovnog stava poput one koju je razvijao Fihte. U središnjem delu izlaganja, teorija spekulativnog stava sagledana je s obzirom na ono po čemu se, prema Hegelu, stav u filozofiji i filozofsko znanje uopšte ima razlikovati u odnosu na stavove i znanja u drugim oblastima duhovnosti, da bi potom i sâm stav kojim se o onome apsolutnom misli kao o subjektu iz predgovora Fenomenologiji duha bio tumačen kao manifestacija spekulativne prirode filozofskog stava. S druge strane, spekulativno mišljen stav s hegelovskih pozicija i sâm može biti shvaćen kao izraz i način na koji ono apsolutno jeste. Kao spekulativni stav, međutim, stav o apsolutu kao subjektu obelodanjuje razloge zbog kojih je sistem filozofije, a ne bilo koji izolovani stav, morao kod Hegela biti shvaćen kao istinski element egzistencije istine.

Predmet istraživanja određen je kao poimanje slobode u filozofiji nemačkog idealizma. Osnovna pretpostavka izražena je u uverenju da filozofije Kanta, Fihtea, Šelinga i Hegela predstavljaju sisteme slobode. Razlaganje svakog od tih sistema u njihovoj kompleksnosti izloženo je sa stanovišta Hegelove koncepcije, odnosno, s pozicije koja u Hegelovoj filozofiji prepoznaje vrhunac i dovršenje filozofije nemačkog idealizma. To podrazumeva da se u Hegelovom sistemu slobode sintetišu i ukidaju (Aufhebung) sistemi slobode njegovih prethodnika. Hegelovo poimanje slobode može se razložiti u tri temeljne ravni: ontologičkoj, praktičkoj i filozofsko-povesnoj. Taj je interpretacijski ključ primenjen i na filozofije Kanta, Fihtea i Šelinga. Rezultat preduzetog istraživanja ogleda se u uvidu u nužnost misaonog razvoja pojma i problema slobode u okviru razmatranih filozofskih projekata. U prvom koraku se pokazuje da samorazumevanje filozofije kao filozofije slobode počinje s Kantovom tematizacijom primata praktičkog uma. Fihteova filozofija, s jedne strane, predstavlja dovršenje Kantove, dok – s druge strane – slobodu prepoznaje kao početak, a ne tek rezultat. U Šelingovoj filozofiji se aporetičnost Kant-Fihteovog zasnivanja slobode kreće ka složenom odnosu posredovanja slobode i nužnosti. Napokon, Hegelov sistem se pokazuje kao totalitet slobode, u kome je čitav kategorijalitet filozofije uopšte određen kao totalitet duha, što znači: slobode.

Предмет истраживања је проблематизација естетике у филозофији немачког идеализма. Процес те проблематизације укључује кључне естетичке појмове најважнијих представника филозофије немачког идеализма, као и њихов међусобни однос према тој теми. Ток тематизације естетике у филозофији немачког идеализма би се у укратко могао представити и следећом скицом: Кантова филозофија покушава да унесе појам у сферу чулности и лепоте преко два хоризонта: теоријског, у оквиру трансценденталне естетике, и естетичког, у оквиру тематизације моћи суђења. Тај појам се, ипак, у Кантовој филозофији уноси само као форма и оквир, чиме се губи и живот појма и естетски садржај, који се том приликом испушта. Шилер разуме потребу да се естетски садржај сачува, али у њега уноси појам без правог оквира, будући да је потреба за синтетичким мишљењем још увек на ступњу осећаја да је оно потребно, али не и конституисано према принципима нужности. Проблематизација естетике у филозофији немачког идеализма се у случају Фихтеа мора фокусирати на тумачење оног прећутаног, као и на расветљавање ретких експлицитних теза о естетици у Фихтеовој филозофији. Шелинг брижљиво чува естетски садржај, испуштајући из вида појам, чиме се из филозофије уметности филозофија готово уклања на уштрб уметности, која у једној фази Шелингове филозофије заузима централну позицију. Напослетку, Хегел разуме комплексност форме и живота појма, као и релевантност естетског садржаја, чиме се подручје чулног, лепог и уметничког позиционира као филозофска тема, којој се приступа појмовно. Естетика постаје филозофском дисциплином у пуном смислу, појмовно обухватајући естетски садржај. На тај начин, видљиво је да је право конституисање естетике као филозофске дисциплине у пуном смислу на делу тек у филозофији немачког идеализмa.
Predmet istraživanja je problematizacija estetike u filozofiji nemačkog idealizma. Proces te problematizacije uključuje ključne estetičke pojmove najvažnijih predstavnika filozofije nemačkog idealizma, kao i njihov međusobni odnos prema toj temi. Tok tematizacije estetike u filozofiji nemačkog idealizma bi se u ukratko mogao predstaviti i sledećom skicom: Kantova filozofija pokušava da unese pojam u sferu čulnosti i lepote preko dva horizonta: teorijskog, u okviru transcendentalne estetike, i estetičkog, u okviru tematizacije moći suđenja. Taj pojam se, ipak, u Kantovoj filozofiji unosi samo kao forma i okvir, čime se gubi i život pojma i estetski sadržaj, koji se tom prilikom ispušta. Šiler razume potrebu da se estetski sadržaj sačuva, ali u njega unosi pojam bez pravog okvira, budući da je potreba za sintetičkim mišljenjem još uvek na stupnju osećaja da je ono potrebno, ali ne i konstituisano prema principima nužnosti. Problematizacija estetike u filozofiji nemačkog idealizma se u slučaju Fihtea mora fokusirati na tumačenje onog prećutanog, kao i na rasvetljavanje retkih eksplicitnih teza o estetici u Fihteovoj filozofiji. Šeling brižljivo čuva estetski sadržaj, ispuštajući iz vida pojam, čime se iz filozofije umetnosti filozofija gotovo uklanja na uštrb umetnosti, koja u jednoj fazi Šelingove filozofije zauzima centralnu poziciju. Naposletku, Hegel razume kompleksnost forme i života pojma, kao i relevantnost estetskog sadržaja, čime se područje čulnog, lepog i umetničkog pozicionira kao filozofska tema, kojoj se pristupa pojmovno. Estetika postaje filozofskom disciplinom u punom smislu, pojmovno obuhvatajući estetski sadržaj. Na taj način, vidljivo je da je pravo konstituisanje estetike kao filozofske discipline u punom smislu na delu tek u filozofiji nemačkog idealizma.

Exploration of the architectural re-purposing of a historic building ruin with the goal of maintaining and emphasizing its current character and state of decay. Simultaneously examining how new interventions can clearly achieve modern expectations of function and enclosure, while allowing the character of the existing structure to be minimally impacted. The intervention in the historic building fabric demonstrates how new materials and construction techniques allow for a distinct contrast between old and new, and how the two can work harmoniously together. Specifically integrates new glued-laminated timber frame structure in contrast to existing concrete walls, testing a general case for the potential power of interventions and adaptive reuse to be a means to a rebirth and retelling of the stories of existing buildings.
Master of Architecture

Aquesta tesi té per objectiu la interpretació dels principals textos de la polèmica de l'ateisme de Fichte des d'un punt de vista estrictament filosòfic. En aquest sentit, segueix la recomanació que fa el propi autor: abans de fer un judici sobre els textos, cal dominar els fonaments de la seva filosofia. En un primer moment s'estudia la gènesi dels principis del sistema filosòfic de Fichte, la Doctrina de la Ciència, des de l'evolució de la filosofia transcendental que Kant introdueix amb les seves tres crítiques, en especial pel que fa a conceptes com ara l'apercepció transcendental, la llibertat, la imaginació productiva, i en general, la seva concepció de l'intel.ligible. Se segueix aquesta evolució a partir de les qüestions obertes en l'immediat debat postkantià, atenent especialment a les aportacions de Reinhold, Maimon i Schulze, així com als textos de Fichte (ressenyes, lliçons, cartes...) que manifesten la gestació del seu sistema com a concepció original de la filosofia transcendental, fins arribar a les obres publicades Sobre el concepte de Doctrina de la Ciència i especialment el Fonament de tota la Doctrina de la Ciència. Amb aquesta primera part del meu treball, s'assoleix una comprensió sobre allò essencial en el projecte fonamentador de Fichte: la deducció de les formes de consciència a partir de la intuïció intel.lectual de la Joïtat en la seva relació amb un No-Jo que se li oposa. En un segon moment, veiem l'aplicació d'aquesta fonamentació en l'àmbit pràctic, el de la llibertat humana. Atenem així, d'una banda, a la deducció de la llei moral des del principi del Jo, en un nou pas per completar les mancances fonamentadores del sistema kantià; d'altra banda, a la necessària inserció de la llibertat de l'agent moral en el sistema intel.ligible de les llibertats dels altres, cosa que permet a Fichte desenvolupar una original teoria de la relació intersubjectiva. En aquest sentit analitzem les obres immediatament posteriors al Fonament de la Doctrina de la Ciència, el Fonament del Dret Natural, i en especial la Doctrina moral i la nova formulació del fonament que representa la Doctrina de la Ciència nova methodo, atès que constitueixen el context sistemàtic de les idees que Fichte manifesta en els textos de la polèmica de l'ateisme. En el tercer capítol, treballo els propis textos de la polèmica, tant pel que fa a l’aclariment de l’ocasió que els origina històricament i les seves conseqüències, com pel que fa a la qüestió central de la comprensió, des de la filosofia transcendental, de les idees allà exposades, amb especial èmfasi en la diferència respecte a les idees de Kant, sobretot pel que fa al concepte intel.ligible del Bé Suprem. Això ens ajuda a comprendre la discussió de Fichte: d’una banda, tot prenent distància amb Forbergi, de l’alta, en la seva constant recerca de la causa de la incomprensió que manifesten els crítics del seu pensament. Afegim a l’anàlisi un text no publicat en l’època, que resulta molt esclaridor respecte al nivell de maduració que té la filosofia de la religió de Fichte que es reflecteix en les obres de la polèmic: les lliçons de metafísica de Fichte sobre l’obra del filòsof Platner. La part final de la tesi investiga el moment culminant de la polèmica, que arriba amb la intervenció del respectat Jacobi en una demolidora carta. Analitzem les diferències dels sistemes dels dos pensadors, així com la reacció de Fichte a la carta. Aquesta reacció serà clau per a l’evolució del pensament fitcheà: quan Fichte respon a l’atac dels seus adversaris (basat en la confusió entre l’ordre intel.ligible de les llibertats i Déu), i a l’atac de Jacobi (que l’acusa de nihilisme, i defensa la creença en detriment de la raó com a base de la comprensió adequada de la realitat), apareixeran els primers canvis que apunten a una revisió de les idees del període de Jena. Trobem prou raons per tant per defensar que aquests eixos temàtics si més no poden comptar-se entre els motius que faran que es desplaci la qüestió de la Doctrina de la Ciència des de la fonamentació de la consciència finita a partir del Jo i les seves activitats vers el món, a un nivell previ d’aclariment de la relació que té la pròpia Doctrina de la Ciència amb l’Absolut, tema de reflexió de les primeres formulacions de la Doctrina de la Ciència a Berlin, que serveixen de base teòrica de la primera exposició pública de la filosofia de la religió de Fichte, l’Exortació a la vida benhaurada. Aquesta transició del sistema de l´època de Jena cap al sistema de l’època de Berlín es comença a apuntar en l’obra La Destinació de l’Home, que és objecte d’anàlisi de la darrera part de la nostra tesi.
This thesis aims to the interpretation of the main texts of the dispute over Fichte's atheism from a strictly philosophical point of view. In this sense, it follows the recommendation made by the author himself: Before making a judgment about the texts, we must master the fundamentals of his philosophy. Firstly the genesis of the early Fichte's philosophical system, the Doctrine of Science, is studied following the evolution of transcendental philosophy that Kant introduced in his three critics, especially attending to concepts such as transcendental apperception, freedom, the productive imagination, and the conception of the intelligible. This evolution starts with the questions discussed in the immediate post-Kantian scenario - especially regarding to the contributions from Reinhold, Maimon and Schulze and to Fichte's own texts (reviews, lessons, letters ...), which show the gestation of his system as an original interpretation of the transcendental philosophy-, and up to the published works On the concept of the Doctrine of Science and especially the Foundation of the whole Doctrine of Science. In this first part of my work it is achieved an understanding of the essence of Fichte's foundational project: the deduction of the forms of consciousness from the intellectual intuition of the self in its relation to a non ego that opposes him. Secondly, we see the application of the foundation to the practical level of human freedom. On the one hand we work through the deduction of moral law from the principle of the self, in an attempt to fill in gaps in the foundations of the Kantian system. On the other hand, we deal with the necessary inclusion of the freedom of the moral agent into the intelligible system of the freedoms of others, which allows Fichte to develop an original theory of the interpersonal relationship. In this sense, we analyze the works published immediately after the Foundation of the whole Doctrine of Science: the Foundation of Natural Right, and especially the Moral Doctrine and the new formulation of the foundations in the Doctrine of the Science nova methodo, since they constitute the systematic background of the ideas exposed in the texts related to the controversy of atheism. In the third chapter, I work over the texts about the controversy, both in terms of the clarification of the historical events that gave rise to them and of their consequences, such as the central question of the understanding, from a transcendental point of view, of the ideas exposed in the texts, with special emphasis on the difference from the Kantian conception, especially in regard to the intelligible concept of the Greater Good. This helps us to understand the standpoint of Fichte: first, as explicitly growing apart from Forberg in the most critical issues, and on the other hand, in his ongoing search for the cause of the misunderstanding of his work which lead his critics to the accusation of atheism. I finally add the analysis of a text which was not published at the time, which is very enlightening about the maturity reached by Fichte’s philosophy of religion in the works of the controversy: Fichte’s lessons on metaphysics, in which Fichte reviews the work of the contemporary philosopher Platner. The final part of the thesis investigates the summit of the controversy, which comes with the intervention of a devastating letter by the respected Jacobi. We analyze the differences in the Systems of both thinkers and work over Fichte's reaction to the letter. This reaction will be the keystone of the evolution of Fichte’s thought when he strikes back his adversaries (their confusion between the intelligible order of freedom and God), and defends himself from the attack of Jacobi (who accused him of nihilism, by stablishing reason in detriment of belief as the basis of the understanding of reality). At this point, the first changes appear which aim to a radical revision on the ideas maintained along the Jena period. We found enough reason therefore to argue that these issues can be regarded as responsable for a shift in the main issue of the Doctrine of Science, deepen from the foundation of the finite consciousness on the principle of the ego and its world-oriented activities to a still previous level of clarification of the relationship that the Doctrine of Science itself has with the Absolute, which is the issue of reflection of the first formulations of the Doctrine of Science in Berlin, theoretical background of the first public exposition of Fichte’s System of the philosophy of religion, the Exhortation to the blessed life. This transition of the system from the period in Jena into the system from the period in Berlin appear in nuce in the book The Destiny of Man, analyzed in the last part of our thesis.

The influence of Spinoza on Post-Kantian Idealism has been acknowledged by virtually all commentators in the area. Much research on the influence of Spinoza on Hegel has been already carried out by many of Hegel's commentators in both the Continental and Anglo- American tradition, and Hegel himself wrote a great deal on Spinozism. Detailed research and study on the influence of Spinoza on Fichte and Schelling, however, is still to be carried out in the Anglo-American tradition; and this situation is in contrast to the current scenario in Germany, where much effort has been devoted to this topic. Commentators in the Anglo-American tradition acknowledge the influence of some of Spinoza's views on Fichte's and Schelling's respective projects but fail to provide a detailed account of this influence. This thesis will attempt to help fill in the gap in this area by providing a detailed study of the influence of Spinozism on Fichte and Schelling. This will be done by drawing parallels and by demonstrating similarities between some of their philosophical views, as well as referring to textual evidence where Fichte and Schelling acknowledge, overtly or not, their debt to Spinoza. This thesis is divided into three parts. In Part I I shall provide the context or background to this thesis. This part focus on the reception of Spinoza's writings in the Netherlands and Germany (chap. 1), the Enlightenment and Romantic movement as well as the Enlightenment crises (chap. 2), and Kant's attempt to solve the crises (chap. 3). In Part II and III I deal with Fichte's and Schelling's Spinozism respectively. Part II is divided into three chapters, which are entitled: "Metaphysics, Knowledge and Freedom" (chap. 4), "Theology and Religion" (chap. 5)， and "Ethics" (chap. 6). Part III is also divided into three chapters, which are entitled: "From Kant to Fichte to Schelling: Spinoza's contribution to Absolute Idealism" (chap. 7), "Pantheism and God" (chap. 8), and finally "Deep Ecology" (chap. 9). Finally, in this abstract I find it important to draw the reader's attention to a few issues. My sympathies with, or antipathies to, the various positions taken by the authors I discuss will no doubt be apparent as the thesis unfolds. And it could be said that this thesis is primarily intended as an exercise in the history, influence and study of some conceptual views particular to Spinozism, and as such it shall be of great interest to metaphysicians. But in doing so this thesis will also set the background for a proper understanding of Fichte's and Schelling's philosophical systems - this is an important point as there is a tendency in philosophical and academic circles to 'box in' philosophical systems as if these systems were self-contained and bore no connection with previous philosophical systems; moreover, there is also a tendency in these circles not to appreciate the legacy of philosophical systems either. As such, this thesis aims to help correcting this situation insofar as Spinoza, Fichte and Schelling are concerned - but it can be also viewed as a template for similar research in connection to other philosophical systems. It is also intended that the interpretations of Fichte and Schelling in the light of their Spinozism, which I propose will be useful to other scholars in their attempt to critically appraise the writings of these important figures.

Trata-se de compreender como se articula um sistema de filosofia que, emerso da Crítica kantiana, não pode nem fazer apelo aos objetos da metafísica especial, nem pressupor qualquer positividade, como a lógica e a coisa em si, constituindo-se, pois, como uma doutrina-da-ciência. Ao nosso ver, essa articulação tem seu núcleo central em um primado da prática: a Fundação da Ciência do Prático, terceira parte da Fundação de toda a Doutrina-da-Ciência, tem seu lugar no sistema ao solucionar as contradições e limites que o saber teórico deixou e que, como mera teoria, é incapaz de dar conta , mostrando que é apenas a partir do primado da faculdade prática, fundada na exigência do eu absoluto de realizar a infinitude e na lei do eu de refletir sobre si mesmo como realizando tal idéia, que se funda o sistema do saber humano e, portanto, a representação. Parece-nos que este momento da exposição da doutrina-daciência de 1794 permite a descrição do idealismo transcendental de Fichte como um idealismo crítico, herdeiro da filosofia kantiana.
Our aim is to understand how Fichte´s system of philophy is articulated, provided that it, coming from Kant´s Critic, cannot make appeal either to the objects of special metaphysics or pressuposes any positivity like logics or the thing in itself and therefore arrives at a Doctrine of Science (Wissenschaftslehre). In our interpretation, this articulation is centered on the primacy of practice: the \"Foundation of the Science of Practice\", third part of the Foundation of the Entire Doctrine of Science, fits in the system as it solves the contradictions and limits of the theoretical knowledge by showing that only the primacy of the practical faculty, grounded in the necessity of the realization of infinity by the absolute I and in the law of self-reflection as the realization of this idea, can found the system of human knowledge and hence the representation. It seems that this moment of the exposition of 1794´s Doctrine of Science allows the description of Fichte´s transcendental idealism as a critic idealism, heir of kantian philosophy.

The lubrication performances of cycloid drives affect the dynamic characteristics, the mechanical efficiency and the contact fatigue behavior of the system. To maintain tranmission precision it is required to minimum the times of disassebly, hence grease lubrication is often applied where starvation might occur in service. Starved lubrication performance of a cycloid gear drive is studied using a numerical finte line starved-elastohydrodynamic lubrication model. The parameter of the inlet oil film thickness is chosen to represent the starved status. Effects of the inlet film thickness on the centralfilm thickness, the friction coefficient and the frictional power loss are investigated. In addition, effects of different shape of inlet oil-supply layer in the same starved degree on lubrication performance are studied. Under the same inlet oil supply volume, the convex type profile would present a better oil film within the nominal contact zone compared with other four different shapes of the inlet film supply.