Academic literature on the topic 'Langue bunjevac'

Les Bunjevci sont un petit groupe ethnolinguistique sud-slave qui réside dans la région de Bačka, au nord de la Province de Voïvodine en Serbie, ainsi qu'au sud de la Hongrie voisine. À travers une approche monographique et transdisciplinaire, nous tentons de contribuer à la compréhension des rapports complexes entre langue et identité (ethno)nationale en contexte minoritaire. Les Bunjevci peuvent être considérés, selon l'anthropologue serbe M. Prelić (2007), comme un groupe « à l'identité ethnique controversée ou contestée ». En effet, la question de leur appartenance ethnonationale – notamment leur catégorisation vis-à-vis des autres groupes sud-slaves de la région, Croates et Serbes – fait l'objet de débats depuis plusieurs siècles, dans les sphères politiques et scientifiques. Au cours de l'histoire, ils se sont trouvés en périphérie de divers mouvements d'intégration nationale (hongrois, serbe, croate, yougoslave) qui tendaient à les incorporer. À l'heure actuelle, bien qu'ils soient officiellement reconnus comme l'une des nombreuses « minorités nationales » de Serbie, ce statut leur est formellement dénié, de l'autre côté de la frontière, par les institutions hongroises. Leur existence en tant qu'entité ethnonationale particulière est également explicitement contestée par la Croatie voisine, tout comme par les institutions de la minorité nationale croate en Serbie, qui perçoivent les Bunjevci comme des Croates. Ayant obtenu le statut de « minorité nationale » au début des années 2000, les Bunjevci de Serbie – ou plutôt, les activistes nationaux qui les représentent – amorcent un véritable processus de (re)construction nationale dans lequel un rôle primordial est attribué à la langue. La « langue des Bunjevci » (bunjevački jezik), une variété štokavienne ikavienne (autrefois considérée comme un parler local de la langue serbo-croate), est aujourd'hui placée au centre des revendications de cette minorité et mise en avant comme un des éléments assurant l'individuation des Bunjevci vis-à-vis des Serbes et des Croates
The Bunjevci are a small South Slavic ethnolinguistic group which lives in the Bačka region, in the north of the Province of Vojvodina in Serbia, as well as in the south of neighboring Hungary. Through a monographic and interdisciplinary approach, we try to contribute to the understanding of the complex relationship between language and (ethno)national identity in a minority context. According to the Serbian anthropologist M. Prelić (2007), the Bunjevci can be considered as a group "with controversial or disputed ethnic identity". Indeed, the question of their ethnonationality – especially their categorization vis-à-vis other South Slavic groups in the region, Croats and Serbs – has been the subject of debate for centuries, in political and scientific spheres. In the past, they were located on the periphery of various national integration movements (Hungarian, Serbian, Croatian, Yugoslavian) which tended to incorporate them. Today, although they are officially recognized as one of the many "national minorities" of Serbia, the Hungarian institutions formally deny them this status on the other side of the border. Their existence as a particular ethnonational entity is also explicitly contested by neighboring Croatia, as well as by the institutions of the Croatian national minority in Serbia, which perceive Bunjevci as Croats. Having obtained the status of "national minority" in the early 2000s, the Bunjevci of Serbia – or rather, the national activists representing them – begin a genuine process of national (re)construction in which a key role is assigned to the language. The "Bunjevac language" (bunjevački jezik), a štokavian ikavian variety (once considered as a local speech of the Serbo-Croatian language), is now placed at the center of the minority's claims and put forward as one of the elements ensuring the individuation of the Bunjevci from the Serbs and the Croats

Against the background of Slavonic microlinguistics, the Bunjevac dialect in the Autonomous Province of Vojvodina in Serbia is particularly interesting, and its sociolinguistic status is not very clear. The Bunjevci speak a Neo-Shtokavian Ikavian dialect, which has developed its own tradition of writing, but it is not standardized yet. Especially after 1990, language codification has become one of the main goals of some activists, and currently, it is questioned whether we should consider Bunjevac to be a dialect or a separate language. In contrast to this fundamental question, the possibility that Bunjevac could be classified as a microlanguage is rarely discussed.

Етнички идентитет војвођанских Буњеваца иШокаца једна је од тема која је изазиваламногобројне контроверзе и полемике усрпским и хрватским друштвеним ихуманистичким наукама. Парадигматичнастудија случај буњевачке и шокачкепопулације на простору данашње Војводинеотвара многе перспективе за истраживање ианализу специфичних национално-интеграцијских процеса у прошлости, чијису део били припадници ових етничкихзаједница. С једне стране, одвијала сенационална интеграција једног делаБуњеваца и Шокаца у хрватску нацију, а сдруге стране формирање посебног обликаидентитетске конструкције у видубуњевачког етницитета. Основа заинтерпретацију је модернистичка теоријскапарадгима о нацијама и етницитетима, којаполази од претпоставке да су сви облициколективних идентитета друштвеноусловљене, динамичне категорије, које серепродукују и трансформишу у сложенимпроцесима и под утицајима различитихмеханизама и чинилаца.Употреба модернистичке теоријскепарадигме је условила методолошки приступизворима и њихову интерпретацију. Засагледавање етничког и националногиденитета Буњеваца и Шокаца, коришћена јепретежно оновремена буњевачка и шокачкаштампа, новине, часописи, календари илитература као кључан материјал за анализуњихове перцепције о себи и другима и засагледавање свих механизама употребљениху изградњи идентитетских конструкција.За прецизну интерпретацију процесаобликовања етнонационалног и етничкогидентитета Буњеваца и Шокаца, у ширемконтексту су приказани политички,друштвени и економски фактори који суутицали на његово формирање и изградњу,везани за простор Војводине и КраљевинеЈугославије. Такође, у две одвојене целинеанализиране су доминантне националне иетничке идеологије, које су утицале наизградњу два дијаметрално супротнаидентитета: буњевачко-хрватског и посебногбуњевачког.
Etnički identitet vojvođanskih Bunjevaca iŠokaca jedna je od tema koja je izazivalamnogobrojne kontroverze i polemike usrpskim i hrvatskim društvenim ihumanističkim naukama. Paradigmatičnastudija slučaj bunjevačke i šokačkepopulacije na prostoru današnje Vojvodineotvara mnoge perspektive za istraživanje ianalizu specifičnih nacionalno-integracijskih procesa u prošlosti, čijisu deo bili pripadnici ovih etničkihzajednica. S jedne strane, odvijala senacionalna integracija jednog delaBunjevaca i Šokaca u hrvatsku naciju, a sdruge strane formiranje posebnog oblikaidentitetske konstrukcije u vidubunjevačkog etniciteta. Osnova zainterpretaciju je modernistička teorijskaparadgima o nacijama i etnicitetima, kojapolazi od pretpostavke da su svi oblicikolektivnih identiteta društvenouslovljene, dinamične kategorije, koje sereprodukuju i transformišu u složenimprocesima i pod uticajima različitihmehanizama i činilaca.Upotreba modernističke teorijskeparadigme je uslovila metodološki pristupizvorima i njihovu interpretaciju. Zasagledavanje etničkog i nacionalnogideniteta Bunjevaca i Šokaca, korišćena jepretežno onovremena bunjevačka i šokačkaštampa, novine, časopisi, kalendari iliteratura kao ključan materijal za analizunjihove percepcije o sebi i drugima i zasagledavanje svih mehanizama upotrebljenihu izgradnji identitetskih konstrukcija.Za preciznu interpretaciju procesaoblikovanja etnonacionalnog i etničkogidentiteta Bunjevaca i Šokaca, u širemkontekstu su prikazani politički,društveni i ekonomski faktori koji suuticali na njegovo formiranje i izgradnju,vezani za prostor Vojvodine i KraljevineJugoslavije. Takođe, u dve odvojene celineanalizirane su dominantne nacionalne ietničke ideologije, koje su uticale naizgradnju dva dijametralno suprotnaidentiteta: bunjevačko-hrvatskog i posebnogbunjevačkog.

This overview of the history of Canadian comics explores not only the few Canadian cartoonists who have received study, but many who have not. Contributors look at the myriad ways that English-language, Francophone, indigenous, and queer Canadian comics and cartoonists pose alternatives to American comics, to dominant perceptions, even to gender and racial categories. Specific works covered range from the earliest Canadian comic books to the work of contemporary creators. In contrast to the United States’ melting pot, Canada has been understood to comprise a social, cultural, and ethnic mosaic, with distinct cultural variation as part of its identity. This volume reveals differences that often reflect in highly regional and localized comics such as Paul MacKinnon’s Cape Breton-specific Old Trout Funnies, Michel Rabagliati’s Montreal-based Paul comics, and Kurt Martell and Christopher Merkley’s Thunder Bay-specific zombie apocalypse. The collection also considers some of the conventionally “alternative” cartoonists, such as Seth, Dave Sim, and Chester Brown. It offers alternate views of the diverse and engaging work of two very different Canadian cartoonists who bring their own alternatives into play: Jeff Lemire in his bridging of Canadian/US and mainstream / alternative sensibilities and Nina Bunjevac in her own blending of realism and fantasy as well as of insider / outsider status. Despite an upsurge in research on Canadian comics, there is still remarkably little written about most major and all minor Canadian cartoonists.This volume provides insight into some of the lesser-known Canadian alternatives still awaiting full exploration.