Academic literature on the topic 'Naratologija'

Naratologija mogućih svjetova svojim je propitivanjem statusa i podrijetla fikcionalnih tekstova logično okrilje za razvoj pronašla u postklasičnoj naratologiji. Od samog početka zainteresirana za novo tumačenje pojma istine u fikciji, ova je disciplina uvođenjem pojmova svijeta, kao semantičke domene koju projicira tekst, i modalnosti, kao različitih načina na koji osobe i objekti u svjetovima postoje, uspjela objasniti narav fikcije i njezinu multiperspektivnost daleko bolje od ranijih teorija – od onih analitičkih logičara, preko saussureovskog strukturalizma sve do teorije mimeze. Posljedično, naratologija mogućih svjetova otvorila je nove horizonte u klasičnim naratološkim proučavanjima uvođenjem koncepata poput pričljivosti, kojom se nastoji procijeniti estetski potencijal određenog zapleta, ili autentizacije koja objašnjava mehanizme kojima pripovjedač stječe narativni autoritet. Novi su poticaji proučavanju dani i u području teorije žanra, gdje je na temelju postojanja ili izostanka određenih atributa mogućeg svijeta postalo moguće odrediti žanrovsku orijentaciju teksta. Zbog duboke veze s postklasičnim okretom prema kontekstu i interdisciplinarnosti, naratologija mogućih svjetova i dalje otvara nove horizonte, osobito na području studija medija, gdje sjedinjenjem koncepata imerzije i interaktivnosti nastoji modelirati estetiku koja bi optimalno stimulirala recipijentovu imaginaciju.

The paper provides an overview and an analysis of the narratological and ludological approach to the study of video games and a review of the establishment of the fledgling field of game studies. The starting points of both theoretical positions, derived from the same literary theoretical corpus, are presented. The state of this discipline and the academic tensions in this field also indicate the ways in which academic community functions, as well as the mechanisms of their division or complication in the organizational and methodological plan. The ludological approach, which reduces the study of video games to the description and classification of rules and game mechanics, is regarded as reductionist, but also useful and applicable for understanding the specifics of video games. It is concluded that ludology, together with narratology and other academic disciplines in the field of humanities, forms a complete corpus of video game studies.

Artikel ini bertujuan menguraikan pokok pemikiran konseptual teori naratologi Gérard Genette. Pokok pemikiran teori naratologi Gérard Genette dituangkan dalam bukunya yang berjudul Narrative Discourse: An Essay in Method. Genette mengusulkan untuk menggunakan tiga istilah yang berbeda. Pertama, kata story ‘cerita’ yang menjadi signified ‘petanda’ atau konten narasi. Istilah story ini sepadan dengan kata histoire (Prancis) dan geschichte (Jerman). Kedua, kata narrative ‘naratif atau penceritaan’ sebagai signifier atau penanda, pernyataan, wacana atau sebagai teks naratif itu sendiri. Istilah narrative sejajar dengan kata récit (Prancis) dan discourse (Inggris). Ketiga, istilah narrating ‘menceritakan‘sebagai aksi atau tindakan memproduksi naratif, atau dalam pengertian yang lebih luas, sebagai keseluruhan situasi nyata atau fiksi di mana aksi terjadi. Genette mengemukakan tiga kategori struktur naratif sebagai dasar pemikirannya, yaitu tense, mood, dan voice. Dalam pembahasan bukunya, selanjutnya Genette membagi unsur tense menjadi tiga bagian, yaitu order, duration, dan frequency. Dengan demikian, pokok bahasan struktur naratif/penceritaan Gérard Genette terdiri atas lima kategori utama, yaitu (1) urutan naratif (order), (2) durasi naratif (duration), (3) frekuensi naratif (frequency), (4) modus naratif (mood), dan (5) suara naratif (voice).Kata kunci: naratologi, Gérard Genette, urutan, durasi, frekuensi, modus, suara naratif Gérard Genette Narratology Theory (Conceptual Review) Abstract This article aims to describe the main conceptual thinking of the narratology theory of Gerard Genette. The main idea of the Gérard Genette narratology theory is outlined in his book entitled Narrative Discourse: An Essay in Method. Genette proposed to use three different terms. First, said the 'story' which became signified or narrative content. The term story is commensurate with the words histoire (French) and geschichte (Germany). Second, the narrative word as a signifier, statement, discourse or narrative text itself. The term narrative is parallel to the word récit (French) and discourse (English). Third, the term narrating as an action or action to produce a narrative, or in a broader sense, as a whole real situation or fiction where the action takes place. Genette presents three categories of narrative structure as the basis for thinking, namely tense, mood, and voice. In the discussion of his book, Genette then divides tense elements into three parts, namely order, duration, and frequency. Thus, the subject matter of the Gérard Genette narrative structure consists of five main categories, namely (1) order, (2) duration, (3) frequency, (4) mood, and (5) voice. Keywords: narratology, Gérard Genette, order, duration, frequency, mood, voice

The narrative structure of the story of Musa in the Qur’ân is constructed by a plausible and rapid plot. Further-more, this story has a constant narrative structure that is narrator-creator-sender (Allah) as the one who sends the message, the first receiver (the Prophet Muhammad) as the messenger of God’s message to be transmitted to mankind, and the second receiver is all mankind. Other than that, the narrative structure of the story of Musa in the Qur’ân has an ethical function. It brings spiritual-eschatological vision to mankind. Through interpersonal relation structure and the representation concept of time and place, the story of Musa gives theological and moral values. The one that distinguishes the narrative function of the story of Musa in the Qur’ân from the other stories created by people is the rhetoric clarity (al-bu‘d al-bayânî). The Qur’ân always uses simple and meaningful rhetoric. Thus, in presenting the story of Musa, the Qur’ân only exposes important events that conform to religious purposes (al-ghard al-dînî).

The narrative structure of the story of Musa in the Qur’ân is constructed by a plausible and rapid plot. Further-more, this story has a constant narrative structure that is narrator-creator-sender (Allah) as the one who sends the message, the first receiver (the Prophet Muhammad) as the messenger of God’s message to be transmitted to mankind, and the second receiver is all mankind. Other than that, the narrative structure of the story of Musa in the Qur’ân has an ethical function. It brings spiritual-eschatological vision to mankind. Through interpersonal relation structure and the representation concept of time and place, the story of Musa gives theological and moral values. The one that distinguishes the narrative function of the story of Musa in the Qur’ân from the other stories created by people is the rhetoric clarity (al-bu‘d al-bayânî). The Qur’ân always uses simple and meaningful rhetoric. Thus, in presenting the story of Musa, the Qur’ân only exposes important events that conform to religious purposes (al-ghard al-dînî).

Penelitian ini mengkaji morfologi cerita rakyat Arso Watuwe berdasarkan teori struktur naratologi Propp. Latar belakang dilakukannya penelitian ini karena penelitian morfologi terhadap cerita rakyat tersebut belum pernah dilakukan sebelumnya. Penelitian ini menggunakan metode kualitatif. Teknik pengumpulan datanya melalui studi pustaka (dokumentasi). Dalam pelaksanaannya, penelitian ini menganalisis morfologi cerita rakyat berdasarkan teori dan metode penelitian struktur naratologi Propp. Konsep dasar analisis struktur naratologi Propp adalah fungsi dan peranan pelaku dalam cerita. Cara analisis dilakukan dengan memeriksa kembali data-data dan memilah-milahnya berdasarkan jenis dan tipenya. Selanjutnya, fungsi dalam dongeng didentifikasi dan dimasukkan ke dalam tanda atau lambang khusus yang telah dibuat oleh Propp. Terakhir, fungsi-fungsi tersebut didistribusikan ke dalam lingkaran tindakan tertentu. Simpulan penelitian ini adalah ditemukan dua puluh satu fungsi naratif, tiga pola cerita, dan lima lingkaran tindakan. Selain itu, terdapat nilai moral, seperti pantang menyerah, disiplin, kerja keras, dan menjaga solidaritas dalam cerita tersebut.Abstract:This research investigates morphology of Arso’s folktale “Watuwe” based on Propp’s theory. The background of conducting the research is that the research has not been carried out yet. The study uses qualitative method. The data collection technique is by doing library research (documentation). In this study, the author analyzes morphology of the folktale based on theory and research method of Propp’s narratology structure. The basic concepts of it are function and role of characters in the story. It is analyzed by rechecking and selecting data based on its kinds and types. Then, the functions are identified and symbolized in Propp’s symbols. Finally, the func- tions are distributed to Propp’s speres of action. From the investigation, it is found that there are twenty one narratology functions, three story patterns, and five speres of action. Furthermore, there is a moral value, such as persevering, discipline, hard work, and keeping solidarity within the story.

Penelitian ini mengkaji morfologi cerita rakyat Sobey Kororsri berdasarkan teori Struktur Propp. Masalah yang akan dibahas dalam penelitian ini adalah bagaimana morfologi cerita rakyat Sobey Kororsri dalam teori Struktur Propp. Penelitian ini menggunakan metode kualitatif. Teknik pengumpulan datanya melalui studi pustaka (dokumentasi). dalam pelaksanaannya, penelitian ini menganalisis morfologi cerita rakyat Sobey Kororsri berdasarkan teori dan metode penelitian Struktur Fungsi Propp. Hasil analisis penelitian ini adalah ditemukan 21 (dua puluh satu) fungsi naratif, 3 (tiga) pola cerita, dan 6 (enam) lingkaran tindakan dalam cerita rakyat.

Naratologijos sąvoka siejama su G. Genette’o vardu. Jo teorijos leidžia kitaip pažvelgti į teksto analizę. Svarbiausia yra ne kas papasakota, bet kaip papasakota. Naratologijos teorija padeda atskleisti pasakojimo ypatybes, naratoriaus santykį su tekstu. Todėl ir yra svarbiausia, kaip pasakojama.
The concept of narratology is related to the name of G. Genette. His theories allow regarding the text analysis differently. The most important is not what is narrated, but how it is narrated. The theory of narratology helps to reveal the peculiarities of narration and narrators relation to the text. Therefore, how it is narrated is most important.

Ova disertacija posvećena je istraživanju devet objavljenih romana značajnog engleskog postmodernističkog pisca Grejama Svifta, sa osnovnim ciljem da se njegovo stvaralaštvo podrobnije predstavi srpskoj anglistici, kroz prizmu sagledavanja naratora i naratoloških postupaka u tim romanima, kao i da se interpretiraju rezultati dobijeni analizom romana sa određenih metodoloških polazišta.
Rad sadrži, ne računajući uvod i zaključak, devet većih cjelina u kojima su detaljno analizirani Sviftovi romani, objavljeni u periodu od 1980. do 2011. godine, koji ujedno čine korpus disertacije. U analizi korpusa korišćena je kombinacija analitičkih metoda – deskriptivne analize sadržaja, eksplikativne, kritičko interpretativne analize, kao i analize sa naratološkog i postmodernističkog stanovišta, kojima dolazimo do podataka i izvodimo zaključke, ispunjavajući osnovni cilj istraživanja – pružanje odgovora na pitanja kakva je priroda naratora i naracije u romanima, koja naratološka sredstva i tehnike koristi pisac prilikom oblikovanja priče, u kojoj mjeri su pripovijedači (ne)pouzdani, na koji način je predstavljeno vrijeme pripovijedanja/dešavanja, kakva je fokalizacija, koju ulogu imaju određeni narativni načini, te kako ti izbori utiču na sveukupno oblikovanje i predstavljanje, kao i na sâmo značenje priče. U traganju za odgovorima na ta pitanja, kao teorijsko uporište upotrijebljene su teorije sada već tradicionalnih naratologa – Žerara Ženeta, Vejna Buta, Mike Bal, Simora Četmena, Šlomit Rimon-Kenan, ali i današnjih, postmodernističkim teorijama oblikovanih naratoloških teorija Ansgara Nininga, Grete Olson, Brajana Ričardsa i drugih. Sastavni dio istraživanja jeste i ispitivanje postmodernističkih odlika kao što su konačna sumnja u moguće predstavljanje priče, istine i prošlosti, koje u velikoj mjeri utiču na izbore načinjene pri oblikovanju naratora i naracije u romanima – neizbježno je osvrnuti se na postmodernističke teorije Linde Hačion, Brajana Makhejla, kao i drugih relevantnih savremenih teoretičara.

Naujajame romane modernių bruožų yra daug: laiko ir erdvės moduliacijos, personažo „mirtis“, prasmės atsisakymas ir t.t. Tačiau vienu svarbiausių tampa pasakojimo lygmuo ir pasakotojo funkcijos. Todėl pagrindiniu šio magistro darbo uždaviniu tapo: atskleisti pasakotojo pozicijų kaitą romane, kodėl tokios pasakojimo moduliacijos yra taikomos, kaip veikti jos priverčia patį pasakotoją ir skaitytoją, kokie yra santykiai tarp pasakotojo ir personažų. Kūrinys, kurį šiame magistro darbe analizuojame, yra A. Robbe-Grillet Labirinte. Šis romanas yra pasirinktas, nes jis – geriausias Naujojo romano pavyzdys. Šiame romane darbo autorius stengiasi atskleisti: kuo pasakotojas naujajame romane yra modernus, kaip jo modernumas yra kuriamas, kokie yra jo santykiai su personažais, daiktiškąja aplinka ir skaitytoju. Atsakyti į šiuos klausimus yra pasitelkiama naratologinė bei semiotinė teksto analizė. Tyrime šios dvi strategijos padeda atskleisti, kodėl pasakotojas tampa pačia svarbiausia, siužetą lemiančia pasakojimo figūra ir kodėl pasakotojas, skirtingai nuo tradicinio romano visažinio pasakotojo, naujajame romane tik bando tapti naratoriumi, tačiau patiria nesėkmę.
There are a lot of modern traits in New Novel: the modulation of time and space, the death oj subject, refusal of the meaning etc. Besides that, the main trait of New Novel is the level of narration and the functions of narrator. That is why the main object of this magister work is: to show the modulation of narrator‘s positions, to show why these modulations are used, to show how these modulations make act the narrator and his addressee. The main novel, we analyz in this magister work is A. Robbe-Grillet In the Labyrinth. This novel was choosed because it is the best example of the New Novel. In this novel the author trys to explain: how modern is the narrator in the novel, how this modernism of the narrator is creating, what is the type of communication between the narrator, the subjects (the subjects are human and the items) and the addressee of the novel. The methods of narratology and semiotc is the way to answer to these questions. These two strategies help to show, why the narrator becomes the main figure in the novel, who determines the plot of the novel and why the narrator, on the contrary to he traditional type of narrator who knows-all, just tries to be like him, but he didn‘t succeed. In the Labyrinth the narrator doesn‘t know anything.

Doktorska teza Pripovedni postupci u kratkim pričama En Biti za predmet istraživanja ima pripovedne postupke koje savremena američka spisateljica En Biti upošljava u svojoj kratkoj prozi – kratkim pričama koje je napisala u periodu od 1976. godine do danas i objavila u devet zbirki. Iz ovog velikog opusa, rad uzima korpus koji čine kratke priče iz zbirki Tamo gde me budeš našao (1986) i Ludosti (2005), novela Šetnje sa muškarcima (2010), kao i sporadično odabrane kratke priče koje su izlazile u različitim književnim časopisima od sedamdesetih naovamo. U analizi korpusa su korišćeni metod pomnog čitanja i metod kulturološke analize.
Istraživanje nastoji da pruži odgovore na pitanja kakve izbore pravi autorka kada je reč o pripovedaču, vremenu pripovedanja i dešavanja, prostoru radnje, fokalizaciji i građenju likova, kao i na to kako ovi izbori utiču na strukturu i značenje priče. U traganju za ovim odgovorima, kao teorijsko uporište služe pripovedne teorije Simura Četmena, Mike Bal, Kete Hamburger, Žerara Ženeta i drugih teoretičara. Sastavni deo istraživanja čini i ispitivanje žanra kratke priče i njenih inherentnih svojstava koja omogućavaju upotrebu pripovednih postupaka kao što su izostavljanje, jukstapozicija, nelinearnost i vizuelizacija. Budući da kratke priče En Biti pripadaju minimalističkoj prozi u kojoj je težište pažnje na trivijalnim događajima iz svakodnevnog života običnih ljudi, kompozicija i jezik pripovedanja ovih priča su jednostavni, siže sveden, a broj likova je mali i oni pripadaju unapred utvrđenim paradigmama svojstava. Paradoksalno, ovaj brižljivo odabrani minimum pokazuje se kao vrlo efikasno sredstvo za bavljenje temama kriza i konflikata i generisanje sugestivnosti. Kako bi pojasnio mesto minimalizma u savremenoj kritici, rad ukratko predstavlja osnovne odlike ranije proze minimalističkog predznaka, kakvu nalazimo kod Hemingveja i Karvera.
Na kraju, rad ističe značaj ženskih likova i likova homoseksualaca u građenju kratkih priča Bitijeve, budući da se ova proza prevashodno bavi ženskim iskustvom i ženskim senzibilitetom. Psihološka i emotivna marginalnost a povremeno i nevidljivost ženskih, a zatim i homoseksualnih likova, predstavlja važan element ne samo karakterizacije, već i pripovedanja jer su upravo usled ove marginalizovanosti „priče En Biti […] satkane od teško čitljivih i nesigurnih signala koje njene junakinje šalju svetu” (Gordić Petković 2010: 54).

In recent years, philosophy of history has somewhat outgrown the two fields of interests often prescribed to that branch of philosophy: historiosophy and historics. Ordinarily, this outgrowth is inspired by efforts to reflect new forms of historiography (such as microhistory or history of daily life). However, such a move is also employed in attempting to explain non-professional, pre-theoretical or even pre-thematic relation to historical past. A daily historical consciousness – a notion that has became possible only in the latest philosophy of history – is investigated here as a phenomenon of tradition. As is the case with all concepts, sense of the concept of tradition is flexible, given its history, development and future tendencies. In view of the usage of the word “tradition” in contemporary practical and theoretical contexts, it is clear that this concept enjoys few open means of further development. It can be radicalized, i.e., made into a fetish or almost into a slogan; on the contrary, it can be demonized. It can also be seen as the name of a phenomenon experienced in all lives, irrespective of the time and culture in which they are lived. Of course, levels and intensities of these experiences are different. In all senses, the term tradition denotes a human way to understand a social dimension of time, and to act in that time. From the philosophical point of view, tradition is an aspect of the intersubjectivity of consciousness, and as such possesses its own... [to full text]
Disertacijoje analizuojama tradicija kaip istorijos filosofijos problema. Disertacijos tikslas – ištirti tradicijos dinamiką kaip savitą laiko patirtį, parodant tradicijos sąvokos vietą ir jos produktyvumą šiuolaikinėje istorijos filosofijoje. Teorinis disertacijos pagrindas – fenomenologijos ir naratologijos sankirta, kuri pastaruosius kelis dešimtmečius formuojasi kaip atskira kultūros reiškinių apmąstymo metodika. Tradicijos tema istorijos filosofijoje plėtojama lygiagrečiai su doktrinomis, analizuojančiomis daugiasluoksnio, skirtingų tankių ir ritmų istorinio laiko patirtis. Fenomenologijoje ši tema atsiranda kaip intersubjektyvios laiko patirties apmąstymų tęsinys, naratologijoje – kaip pasakojimo situacijos ir dinamiškos pasakojimo struktūros analizės tąsa. Taigi naratyvo teorija, kaip ir fenomenologinė intersubjektyvumo teorija, įgalina tirti daugumą klausimų, susijusių su tradicijos fenomenu: istorinio laiko patirčių modusus, kolektyvinės atminties, naratyvinės tapatybės formavimosi klausimus. Pirmojoje bei antrojoje disertacijos dalyse parodoma tradicijos sąvokos raida istorijos filosofijos kontekste bei paaiškinamos prielaidos tradicijos kaip filosofinės problemos atsiradimui naratologijoje bei fenomenologijoje. Trečiojoje dalyje, remiantis abiejų krypčių teiginiais bei konceptais, ištiriami svarbiausi tradicijos kaip istorinio laiko patirties struktūriniai aspektai. Paskutinėje disertacijos dalyje analizuojamos tradicijos temos plėtojimo praktiniuose ir teoriniuose... [toliau žr. visą tekstą]

Disertacijoje analizuojama tradicija kaip istorijos filosofijos problema. Disertacijos tikslas – ištirti tradicijos dinamiką kaip savitą laiko patirtį, parodant tradicijos sąvokos vietą ir jos produktyvumą šiuolaikinėje istorijos filosofijoje. Teorinis disertacijos pagrindas – fenomenologijos ir naratologijos sankirta, kuri pastaruosius kelis dešimtmečius formuojasi kaip atskira kultūros reiškinių apmąstymo metodika. Tradicijos tema istorijos filosofijoje plėtojama lygiagrečiai su doktrinomis, analizuojančiomis daugiasluoksnio, skirtingų tankių ir ritmų istorinio laiko patirtis. Fenomenologijoje ši tema atsiranda kaip intersubjektyvios laiko patirties apmąstymų tęsinys, naratologijoje – kaip pasakojimo situacijos ir dinamiškos pasakojimo struktūros analizės tąsa. Taigi naratyvo teorija, kaip ir fenomenologinė intersubjektyvumo teorija, įgalina tirti daugumą klausimų, susijusių su tradicijos fenomenu: istorinio laiko patirčių modusus, kolektyvinės atminties, naratyvinės tapatybės formavimosi klausimus. Pirmojoje bei antrojoje disertacijos dalyse parodoma tradicijos sąvokos raida istorijos filosofijos kontekste bei paaiškinamos prielaidos tradicijos kaip filosofinės problemos atsiradimui naratologijoje bei fenomenologijoje. Trečiojoje dalyje, remiantis abiejų krypčių teiginiais bei konceptais, ištiriami svarbiausi tradicijos kaip istorinio laiko patirties struktūriniai aspektai. Paskutinėje disertacijos dalyje analizuojamos tradicijos temos plėtojimo praktiniuose ir teoriniuose... [toliau žr. visą tekstą]
In recent years, philosophy of history has somewhat outgrown the two fields of interests often prescribed to that branch of philosophy: historiosophy and historics. Ordinarily, this outgrowth is inspired by efforts to reflect new forms of historiography (such as microhistory or history of daily life). However, such a move is also employed in attempting to explain non-professional, pre-theoretical or even pre-thematic relation to historical past. A daily historical consciousness – a notion that has became possible only in the latest philosophy of history – is investigated here as a phenomenon of tradition. As is the case with all concepts, sense of the concept of tradition is flexible, given its history, development and future tendencies. In view of the usage of the word “tradition” in contemporary practical and theoretical contexts, it is clear that this concept enjoys few open means of further development. It can be radicalized, i.e., made into a fetish or almost into a slogan; on the contrary, it can be demonized. It can also be seen as the name of a phenomenon experienced in all lives, irrespective of the time and culture in which they are lived. Of course, levels and intensities of these experiences are different. In all senses, the term tradition denotes a human way to understand a social dimension of time, and to act in that time. From the philosophical point of view, tradition is an aspect of the intersubjectivity of consciousness, and as such possesses its own... [to full text]

Vytauto Martinkaus romane „Žemaičio garlėkys“ atskleistos pasakojimo ypatybes: naracijos laikas (trukmė, tvarka, dažnis), naratorių tipai (ekstradiegetinis, intradiegetinis) ir pasakojimo funkcijos (naratyvinė, valdymo, komunikacinė, liudijimo, ideologinė) naudojantis Gerard Genette naratologija.
The following characteristics of the narrative and the narrator are revealed in the novel „Žemaičio garlėkys“ through narratology: type of narrator (ekstradiegetic, intradiegetic), the time in the novel is classified by duration, frequency, and order; the functions in the narrative are as follows: narrative, operating, communicative, ideological functions and the function of witness.

Predmet istraživanja rada je pojam/teorijski koncept
„transkulturalnost“ u savremenoj interkulturalnoj (migracionoj) književnosti nemačkog govornog područja i mogućnosti njegove analize na primeru romana Saše Stanišića Kako vojnik popravlja gramofon (2006). Bavljenje teorijskim konceptom
„transkulturalnost“ kao i njegovom analizom u tzv.
„hibridnoj književnosti“ u koju spada i migraciona književnost nemačkog govornog područja zahtevaju preciziranje nekoliko pojmova – migracija, migranti, hibridna književnost, migraciona književnost, kultura, transkulturalnost, identitet, alteritet, hibridnost. Tekstovi koji se bave različitim susretima, diferancijama i preklapanjima kultura (postojećim odnosima identiteta i alteriteta i mogućnostima kulturne hibridnosti) su predmet istraživanja interkulturalne i postkolonijalne nauke o književnosti, koje će, takođe, biti detaljnije razjašnjene. Cilj razjašnjenja pomenutih pojmova i oblasti izučavanja je da se u Stanišićevom romanu prepoznaju transkulturalni elementi i da se odredi pristup analize tih pojava u literarnom tekstu. U radu se polazi od hipoteze da se u Stanišićevom romanu transkulturalnost favorizuje i da ovakav stav utiče ne samo na sadržinu romana već i na autorov odabir naratoloških kategorija. Postavljena hipoteza biće proverena pomoću komunikacionog modela teksta (odnos između teksteksternog nivoa realne komunikacije i tekstinternog nivoa pripovedanog/ likova i odnos između teksinternog nivoa načina pripovedanja i tekstinternog nivoa pripovedanog/ likova). Za analizu i vrednovanje koncepta transkulturalnosti na osnovu kategorije „likovi“ odabran je model pomoću koga je moguće detaljno analizirati transkulturalnost kako na kvantitativnom tako i na kvalitativnom nivou likova i koji obuhvata selekciju, koncepciju, karakterizaciju, funkciju i konstelaciju likova. Likovi se u ovom radu posmatraju kao nosioci određenih kulturnih vrednosti, a pomenuti model služi za pronalaženje odgovora na sledeća pitanja: Da li u datom fiktivnom svetu preovladavaju predstavnici heterogenih ili homogenih shvatanja kulture, da li transkulturalni likovi spadaju u kompleksne ili tipizirane likove, kakva je karakterizacija transkulturalnih likova, koju funkciju dobijaju transkulturalni likovi i da li su u datom fiktivnom socijalnom prostoru transkulturalni stilovi života uopšte poželjni? Sledeće kategorije, pomoću kojih će biti istražena funkcija transkulturalnosti u Stanišićevom romanu, su pripovedačka instanca, fokalizacija i redosled pripovedanja (tekstinterni nivo načina pripovedanja). U analizi teksta koristiće se pristup kakav ga zagovoraju „postklasične“ teorije o pripovedanju. Postklasična naratologija obuhvata mnoštvo različitih teorija, ali je svima zajedničko da ne prate
ideal objektivnih neutralnih sudova kao što to čini klasična naratologija, već se bave i kontekstom nastanka teksta, kao i ideološkim primesama u samom tekstu, koje se ogledaju i u odabiru načina pripovedanja. Cilj analize tekstinternog nivoa načina pripovedanja je pronalaženje odgovora na sledeća pitanja: Da li autorov odabir pripovedačke/-ih instance/-i i fokaliziranih likova doprinosi favorizovanju pogleda na svet kakav ga zagovara transkulturalni koncept i da li se u autorovom odabiru redosleda pripovedanja naglašavaju susreti i prožimanja različitih kultura?

Ova disertacija posvećena je istraživanju romana Grethen sa osnovnim ciljem da se ukaže na njegovu višeznačnost i višeslojnost, kao i da se interpretiraju rezultati dobijeni njegovom analizom sa određenih metodoloških polazišta.
Rad je strukturisan u šest većih celina. U poglavlju o pripovedanju ukazuje se, primenom Ženetovog pristupa narativnom diskursu, na smenjivanje nulte i interne fokalizacije, kao i na prisustvo i višestruke kombinacije mnogobrojnih tehnika predstavljanja govora i misli naratora i figura.
U poglavlju posvećenom prostoru analiziraju se unutrašnji i spoljašnji prostori, njihovi delovi i mesta radnje, tumače se njihove funkcije, kao i njihov značaj za analizu likova.
U poglavlju o vremenu ukazuje se na odlike vremenskog redosleda, narativnog tempa i frekventnosti, koje doprinose kasnijem interpretiranju romana.
Poglavlje o radnji posvećeno je analizi statičnih i dinamičnih događaja, motivaciji radnje i njenoj kompleksnosti, kao i sagledavanju ovog fenomena sa Šmitovog stanovišta uz primenu teorije mogućih svetova.
U poglavlju o figurama analiziraju se i interpretiraju najznačajniji likovi, njihov mogući razvoj i interpersonalni odnosi, kao i funkcije koje imaju u delu.
Poslednje poglavlje posvećeno je utvrđivanju (sub)žanrovskih odlika romana Grethen, te se ovo književno delo posmatra i interpretira kao istorijski, psihološki, „ženski“ roman, ali i kao roman o zločinu.

The aim of my thesis is to acquaint the reader with the method of storytelling, which is not well known in the Czech Republic. Throughout the world it is being successfully used in theater, education and dramatherapy. To better understand this method I define the basic features of storytelling, while also defining the differences between storytelling and similar genres such as one-man-shows, monologues or improvisation. The focus of my thesis is the use of storytelling in theater, mainly in acting. This is also manifested in the chapter containing a set of storytelling excercises which I encountered during the rehersals of the První dáma platí, druhá leze z gatí and Všichni Teigeho muži performances. The following comprehensive reflection outlines my own subjective views on both of the performances, the process of developing of the characters in question and the composition of the author's own text. I also attempt to highlight pros and cons of each of the exercises and assess their usefulness to me. I trust that my thesis will draw attention to the benefits of the storytelling method and help raise awareness of this method in the eyes of the public.

Lucrarea de fata constituie cercetarea consacrata cronotopului drumului in literatura romana. Drumul nu reprezinta doar o categorie spatiala, ci si un concept mitico-literar consfintit de operele literare. Perspectiva de investigatie opereaza cu drumul ca organism spatial si temporal, valorificand zonele lui naratologice.