Academic literature on the topic 'Pozorice'

Autor zastupa tezu da u istoriji evropske drame i pozorišta leži originalan odgovor na pitanje odnosa između poretka i promene koje je u središtu preokupacija klasičnih političkih mislilaca. Pozorište ima temeljni zadatak očuvanja zajedničkog sveta bez koga i samo ostaje lišeno smisla postojanja. Gurnuvši nas isprva u provaliju zapitanosti nad smislom, veliki dramski pisci nas potom iz nje izvlače odgovorom koji je njihovoj mašti šapnulo doba u kojem su živeli. Oni među njima koji su postojeći poredak čuvali, poput Eshila, Molijera i Rasina, gledaocima su obznanjivali njegovu utemeljujuću ideju. Oni, poput Getea i Šilera, čiji je umetnički genij u istoriji prepoznao svrhoviti razvoj ka republici slobodnih građana, pozorište su koristili kao mesto estetskog poučavanja društvene elite od koje se očekuje da dolazak novog zajedničkog sveta ubrza. Za stvaraoce u revolucionarnim vremenima, poput Brehta i Pirandela, pozorišne daske služile su kao nadahnuće za radikalnu promenu svih postojećih društvenih i političkih ustanova. Konačno, autorima poput Euripida, Ibzena, Čehova i Strindberga pozorište je omogućilo da zavape za starim svetom koji je ostao bez svoje ideje o poretku i zato nestaje.

Činu ujedinjenja južnoslavenskih naroda 1918. godine u zajedničku državu svoj je prilog dala i književnost. Uz mnoštvo djela prigodničarskoga karaktera, velik je i broj dramskih djela i na njima građenih kazališnih predstava. Najveći broj ih je inspiriran narodnom pjesmom, poglavito onom iz srpske nacionalne tradicije i mitologije. U nasljedovanju tradicije narodne pjesme mnogi od navedenih autora (Vojnović, Bartulović, Korolija, Dimović) vidjeli su način stvaranja jugoslavenske drame, po mjeri jugoslavenske rase i njezine (vidovdanske) po-etike. Uz naglašenu ujediniteljsku "jugoslavensku nacionalističku koncepciju", što smo nastojali pokazati svojim člankom, najveći broj drama karakterizira retoričnost, deklaratornost i patetika, te providna tendencija zaogrnuta u neuvjerljivo simboličko ruho. Pri tomu su zaboravljeni kriteriji kazališnog čina i mogućnosti pozornice, pa su i mnogi od tada izvođenih tekstova nestali. Prestankom ideoloških razloga, koji su ih na pozornicu i postavili, prestala je i potreba za njima, pa se danas spominju tek u rijetkim pregledima dramske književnosti i kazališta, uglavnom kao činjenice u privatnim biografijama svojih autora. Danas posve zaboravljenih, izuzev Vojnovića, koji je ugled značajnog dramskog pisca izgradio na posve drugačijim premisama.

This is a reprint of an archival text by Jan Lutyński, an outstanding Polish sociologist, founder of the Łódź school of methodology, and co-founder of the Polish Sociological Association. The text is devoted to the imperfections of the political system in Poland in the 1970s–1980s and their negative social consequences in the form of “apparent activities.” On the thirtieth anniversary of Professor Lutyński’s death, the essay is worth re-reading as it is still topical and has inspired many authors.

Muhamed Filipovic’s apparent alternatives This text is a review essay pertaining to Muhamed Filipovic’s book who are we, Bosniacs? The reviewer first reconstructs the idea of Bosniac identity presented in the book under review, as based on the concept of original multiculturalism. Next he criticises this idea and demonstrates its two basic weeknesses. Accordingly, he shows first that Filipovic, despite his own claims, is unable to avoid thinking in nationalist categories. Secondly, by pointing out to exclusivist, elitarist and potentially expansionist threads in Filipovic’s concept, the reviewer demonstrates its apparently only antidiscriminatory character. Pozorne alternatywy Muhameda FilipoviciaTekst jest esejem recenzyjnym dotyczącym książki Muhameda Filipovicia pt. Ko smo mi Bošnjaci? Najpierw autor eseju rekonstruuje koncepcję tożsamości boszniackiej wyłożoną w pracy Filipovicia i zasadzającą się na idei pierwotnego multilateralizmu. Następnie, koncepcja zostaje poddana krytyce, która odsłania jej dwie podstawowe słabości. Po pierwsze, krytyka wykazuje, że Filipović - wbrew własnym zapewnieniom - nie jest w stanie uniknąć myślenia w kategoriach nacjonalistycznych. Po drugie, eksponując obecne w koncepcji wątki ekskluzywistyczne, elitarystyczne i potencjalnie ekspansjonistyczne, krytyka odsłania pozornie tylko antydyskryminacyjny charakter koncepcji Filipovicia.

Kontekstualni okvir unutar kog se razvija i menja pozorište u velikoj meri utiče na njegovu arhitekturu. Tokom istorije, pozorišni prostori preživljavaju brojne revolucije, menjajući svoju formu i adaptirajući se na nove okolnosti. Međutim, razmatranjem tipologije pozo­rišta kao pokretača promene – generatora novog konteksta - otkrivaju se načini na kojim različiti koncepti i arhitekton­ska sredstva mogu da redefinišu urbani identitet, tipologiju, instituciju i funkciju. Procesom konceptualizacije konteksta se definiše projektantsko rešenje rehabilitacije amfiteatra u Uagadugu i generiše novi kontekst ovog prostora.

Prvi svjetski rat nije skroz prekinuo splitska kazališna događanja. U teškim ratnim okolnostima na pozornici, često pretvaranoj za prigodničarske i karitativne sadržaje, zbivali su se i događaji koji svjedoče o nastojanjima da se i kazališnom riječju umanje ratne nedaće. U nedostatku pravog kazališta tu su ulogu preuzimali agilni diletanti, a znatnoj živosti pridonosila su i česta kazališna gostovanja, osobito su na cijeni bili laki komediografski komadi, strani i domaći. U splitskim izvedbama profiirala su se i značajna imena koja će se dokazati i u drugim sredinama. Kako arhivskih zapisa o predstavama u tom vremenu gotovo i nema, lokalna kronika, Naše jedinstvo i Dan, pomaže nam u rekonstrukciji kazališnih zbivanja, a pokoja šira deskripcija i osvrt na predstavu, glumce i odjek kod publike pruža nam podatke i za reljefniji teatrološki okvir.

Antonin Artaud (1896–1948) is considered to be one of the most influential theatre practitioners in the 20th century although his theory has been deemed too abstruse. The aim of this paper is to offer a systematic account of Antonin Artaud’s concepts for his Theatre of Cruelty and the ways it influenced subsequent theatre practitioners, namely Peter Brook, Jerzy Grotowski and Eugenio Barba.

This study considers the concept of Theatre City and its role in the formation of the desired identity of a community. More specifically, the research is at a crossroads of sociological and anthropological use of this theater form, in a function of the reconstruction of the community, examining the relationship between theater and the city, as a functional European theater concept, which has the potential to generate multiple socio-cultural values, participating in the formation of the so-called free spaces, free theater, which rejects the idea of elitism because it is intended for the wider population.In this regard, the subject of this research is the concept of Subotica Theatre City established by National Theater-Nepszίnház-KPGT in the context of creating a (multicultural) identity of the community, while the focus is on socio-anthropological, philosophical and aesthetic analyse of the play Madach, the comments, which was the inaugural project of the new aesthetic and cultural policy of the city of Subotica in the former Yugoslavia in 1985.

The main goal of this paper is to point out the power of the alternative and independent theatre in changing society, based on the scientific research of prof, dr Milena Dragićević-Šešić. The first part of the paper offers deliberations on the theories of reflection and shaping of Victoria de Alexander, according to which art and theatre always reflect social events. In the second part of the paper, we will analyse the work of independent theatre troupes (Dah teatar, Mim Art.) during the nineties, and their resistance to the regime of Slobodan Milošević - a significant contribution to the struggle for freedom of thought and the right of every human being to take to the streets freely. And the streets were indeed cordoned by police during the student and civil protests. This paper wants to point out the importance of the applied theatre for spreading of culture and the influence of the theatre on the audiences. The work was written based on the sociological theories of art of Victoria de Alexander, the theory of applied theatre by August Boal, and also the studies of dr Milena Dragićević Šešić: Art and Alternative, Culture of Resistance and Indian Theatre.

The thesis deals with the analysis and evaluation of the locating structures according to the building Act in the locality of the municipality Pozorice. In the theoretical part are characterized the forms of the territorial decisions with their detailed structure. In the practical section there are analysed plots in the context of the village Pozorice, using regulartors of the territorial planning documentation with the subsequent evaluation. The downstream section of the practical part is accompanied by placing the buildings on the land, from the location of the building, after the issuance of the building permit. At the conclusion of the thesis there are summarizes the objectives and results of the work.

Pojam scenskog dizajna označava oblastprofesionalnog, umetničkog, kustoskog,teorijsko-kritičkog i edukativnog delovanjakoja je nastala proširenjem pojma i oblastiscenografije. Kao polje profesionalnogdelovanja u pozorištu, scenski dizajnobuhvata različte oblasti scenskogstvaralaštva, objedinjenih u procesunastanka prostora pozorišne predstave.Kao kompleksna umetnička i kustoskadisciplina, scenski dizajn pripada poljuukrštanja pozorišta, arhitekture i vizuelneumetnosti u interdisciplinarnu umetnost.Osvajanjem prostora „između“ uspostavljenje otvoreni model umetničkog istraživanja idelovanja, pa ovakvu vrstu proširenjamožemo smatrati pokretačem velikog brojanovih ili transformisanih stvaralačkih praksi.Delo scenskog dizajna može nastati usvakom stvaralačkom procesu kojipodrazumeva scenski način mišljenja iupotrebu scenskih sredstava, a koji za ciljima realizaciju prostora scenskogdogađaja. U radu je prikazano, analizirano ivrednovano deset studija slučajaumetničkih i kustoskih praksi u oblastiscenskog dizajna, čime je ukazano naraznovrsnost ishoda, umetničkih formi isredstava, različitost ambijenata u kojimasu dela izvedena, vrste publike i javnostikojima se obraćaju, kao i specifičnostinačina njihovog nastanka i raznovrsnostupotrebe medijskih linija. Takođe, prikazrazvoja scenskog dizajna van prostorapozorišta omogućio je ustanovljavanje trinjegove ključne karakteristike –višemedijsku prirodu scenskog dizajna,posebnu ulogu prostora u delima scenskogdizajna i uspostavljanje specifičnog odnosaizmeđu izvođača i publike.
Term scene design relates to professional,artistic, curatorial, theoretical andeducational practices developed from theexpanded meaning of scenography – assemantic category and artistic discipline. Inprofessional theatre practice, scene designconnects several artistic disciplines, jointtogether in the process of creating a spacefor theatre performance. As a complexartistic and curatorial practice, scene designstands at the crossroads of theatre,architecture and visual arts, united in thefield of interdisciplinary art. By taking thespace “in between” disciplines, scenedesign becomes an open model for artisticresearch and practice, serving as a coredrive for a large number of new ortransformed artistic and curatorial works.Every creative process which includesscenic way of thinking and scenographicmeans of expression, and aims atrealisation of performing space, can bedefined as scene design artwork. Theresearch included presentation, analysisand evaluation of ten case studies of artisticand curatorial practices of scene design.The analysis aimed at showcasing diversityof artistic outcomes, forms and means ofexpression, variety of performingenvironments and types of audience, aswell as specific circumstances in whichworks were created or diversity of mediaused. At the same time, insight intodevelopment of scene design works outsidetheatre practice resulted in establishingthree of its key characteristics – multimedianature of scene design, essential role ofspace in scene design works and specificrelation between performer and audience.

Позоришни редитељ Боривоје Ханауска незаобилазан је у проучавању делатности Српског народног позоришта у периоду после Другог светског рата. Ханауска је од 1945. до 1967. (са прекидом од 1948. до 1952) у Српском народном позоришту режирао тридесет представа. Овај рад приказуке редитељски радБоривоја Ханауске у СНП, једног од најзначајнијих редитеља СНП-а, и на најбољиначин показује његовог значај и допринос развоју режије у српском послератномпозоришту. Методи истраживања били су историјски, театролошки, реконструкција ианализа свих тридесет представа које је Ханауска режирао у СНП, као и синтезадобијених резултата. Овај рад на основу доступне грађе обухвата сваки сегментњеговог рада на представи. У раду му је био важан сваки детаљ представе, залагао да домаћи драмски текст буде што више присутан на сцени, да се са сцене чује домаћи текст, а посебно је водио рачуна о визуелном аспекту. Један је од зачетника новог приступа драмској режији. Из сваке његове представе, у мањој или већој мери, излазила је поетичност, коју је носио дубоко у себи. Рад је илустрован палкатима и фотографијама из представа, а доноси и попис свих представа које је режирао са пописом свих актера, бројем извођења у СНП и на гостовању, као и бројем гледалаца.
Pozorišni reditelj Borivoje Hanauska nezaobilazan je u proučavanju delatnosti Srpskog narodnog pozorišta u periodu posle Drugog svetskog rata. Hanauska je od 1945. do 1967. (sa prekidom od 1948. do 1952) u Srpskom narodnom pozorištu režirao trideset predstava. Ovaj rad prikazuke rediteljski radBorivoja Hanauske u SNP, jednog od najznačajnijih reditelja SNP-a, i na najboljinačin pokazuje njegovog značaj i doprinos razvoju režije u srpskom posleratnompozorištu. Metodi istraživanja bili su istorijski, teatrološki, rekonstrukcija ianaliza svih trideset predstava koje je Hanauska režirao u SNP, kao i sintezadobijenih rezultata. Ovaj rad na osnovu dostupne građe obuhvata svaki segmentnjegovog rada na predstavi. U radu mu je bio važan svaki detalj predstave, zalagao da domaći dramski tekst bude što više prisutan na sceni, da se sa scene čuje domaći tekst, a posebno je vodio računa o vizuelnom aspektu. Jedan je od začetnika novog pristupa dramskoj režiji. Iz svake njegove predstave, u manjoj ili većoj meri, izlazila je poetičnost, koju je nosio duboko u sebi. Rad je ilustrovan palkatima i fotografijama iz predstava, a donosi i popis svih predstava koje je režirao sa popisom svih aktera, brojem izvođenja u SNP i na gostovanju, kao i brojem gledalaca.
The theatre director Borivoje Hanausca is an unavoidable figure in the study of the Serbian National Theatre (SNP) activities in the period after the Second World War. Hanausca directed thirty plays in the Serbian National Theatre from 1945-1967(with a break from 1948-1952). This study describes the work of the theatre director Borivoje Hanausca in the Serbian National Theatre being one of the most significant directors in it and in the best way presents his contribution to the development of directing in the Serbian post-war theatre. The research methods in this work are historical andtheatrical; reconstruction and analysis of all the thirty plays Hanausca directed in the Serbian National Theatre as well as the synthesis of the results that were obtained. This study includes each part of his work in his plays, on the basis of the material which was available. He considered every single detail of his plays important; he supported Serbian plays to be both present and heard from the stage as much as possible and he particularly took care of visual aspects. He is one of thecreators of the new approach to theatre play directing. Poetics he had deep within himself came out and was present, more or less, in his plays. This work is illustrated with posters and photographs from his plays and there is a list of all plays he directed and the names of all the people involved in the performances, the number of performances in the Serbian National Theatre and performed on tour, as well as the number of audiences.

У овом раду представљен је целокупан књижевни опус Борислава МихајловићаМихиза, једног од најзначајнијих српских критичара друге половине двадесетог века.Михајловићево дело грана се у три главна тока (критика, драма, аутобиографско-мемоарска проза) и два споредна (поезија и антологичарски рад), што његов опус чиниспецифичним и јединственим у послератној књижевности.У првом поглављу дат је његов развојни стваралачки пут, почев од књижевнедружине „Стражилово” у Сремским Карловцима, преко Симине 9а и првих јавнихнаступа на Правном факултету, па до штампања књиге стихова Песме (1947) и Огледа(1951).Друго поглавље посвећено је Михизовим новинским рецензијама објављеним уНИН-у, Књижевним новинама и Политици, током педесетих и шездесетих годинадвадесетог века.У трећем поглављу говори се о његовом боравку у Новом Саду, где је радио каоуправник Библиотеке Матице српске и активно учествовао у културном животу града.Михизов антологичарски рад представљен је у четвртом поглављу, а у петом сеанализирају његови ставови о критици, као и текстови објављени у књигама Од истогчитаоца, Књижевни разговори и Портрети.У шестом поглављу разматрамо Михајловићеву аутобиографско-мемоарскупрозу и указујемо на његов значај као рецезента другим писцима.Седмо поглавље посвећено је његовом раду у театру, почев од првихдраматизација, до оригиналних драма. У овом поглављу дат је и осврт на Михизовепозоришне есеје и критике.У завршном, осмом поглављу, приложена је Михизова целокупна библиографија.
U ovom radu predstavljen je celokupan književni opus Borislava MihajlovićaMihiza, jednog od najznačajnijih srpskih kritičara druge polovine dvadesetog veka.Mihajlovićevo delo grana se u tri glavna toka (kritika, drama, autobiografsko-memoarska proza) i dva sporedna (poezija i antologičarski rad), što njegov opus činispecifičnim i jedinstvenim u posleratnoj književnosti.U prvom poglavlju dat je njegov razvojni stvaralački put, počev od književnedružine „Stražilovo” u Sremskim Karlovcima, preko Simine 9a i prvih javnihnastupa na Pravnom fakultetu, pa do štampanja knjige stihova Pesme (1947) i Ogleda(1951).Drugo poglavlje posvećeno je Mihizovim novinskim recenzijama objavljenim uNIN-u, Književnim novinama i Politici, tokom pedesetih i šezdesetih godinadvadesetog veka.U trećem poglavlju govori se o njegovom boravku u Novom Sadu, gde je radio kaoupravnik Biblioteke Matice srpske i aktivno učestvovao u kulturnom životu grada.Mihizov antologičarski rad predstavljen je u četvrtom poglavlju, a u petom seanaliziraju njegovi stavovi o kritici, kao i tekstovi objavljeni u knjigama Od istogčitaoca, Književni razgovori i Portreti.U šestom poglavlju razmatramo Mihajlovićevu autobiografsko-memoarskuprozu i ukazujemo na njegov značaj kao recezenta drugim piscima.Sedmo poglavlje posvećeno je njegovom radu u teatru, počev od prvihdramatizacija, do originalnih drama. U ovom poglavlju dat je i osvrt na Mihizovepozorišne eseje i kritike.U završnom, osmom poglavlju, priložena je Mihizova celokupna bibliografija.
This doctoral thesis is presentation of the whole literary work of Borislav MihajlovićMihiz, one of the most prominent literary critics from the second half of 20th century.Mihajlović’s work is separated in three central segments (criticism, drama, autobiographymemoirprose) and two lateral (poetry and anthology work), which is why it is consideredunique in the post-war literature.First chapter covers development of his creative work, starting from literary clique„Stražilovo” in Sremski Karlovci, via Simina 9a and the first public appearances at theBelgrade’s Faculty of Law, to publishing poetry books „Pesme” (1947) and „Ogledi” (1951).The second chapter is dedicated to Mihajlović’s newspaper reviews published in NIN,„Književne novine” and „Politika”, during 1950s and 1960s.Main topic of the third chapter is his life in Novi Sad, where he worked as a head ofLibrary of Matica Srpska and actively participated in the cultural life of the city.Mihiz’s anthology work is presented in the fourth chapter, whereas fifth chapterincludes analysis of his attitudes toward literary criticism, as well as texts published in hisbooks „Od istog čitaoca”, „Književni razgovori” and „Portreti”.In the focus of sixth chapter is Mihajlović’s autobiography-memoir prose and hisimportance of being critic for other writers.Seventh chapter is about his theatre work, from first dramatisations to original plays.This chapter also contains retrospective view on Mihiz’s theatre essays and critics.In the final, eighth chapter, the whole Mihajlovic’s bibliography is contributed.

Przedmiotem rozważań podjętych w niniejszym artykule jest utwór pt. Römische Aufzeichnungen autorstwa Uwe Timma – jednego z czołowych twórców współczesnej literatury niemieckiej. Utwór, mający charakter pozornie przypadkowo zestawionych i luźno powiązanych ze sobą szkiców, powstał na początku lat 80. XX-go wieku, podczas trzyletniego pobytu pisarza w Rzymie. Jest on świadectwem intensywnego zainteresowania autora Włochami – historią, sztuką, polityką, ale również (a może przede wszystkim) włoskim stylem życia i mentalnością Włochów. Autorka proponuje więc analizę tego tekstu pod kątem zawartych w nim wieloaspektowych refleksji Timma nad specyfiką kultury włoskiej, która w utworze zostaje skonfrontowana z o wiele bliższą autorowi kulturą niemiecką. Starając się zrozumieć, na czym polega fenomen zwany ‘włoskością’, Timm odkrywa paradoksalnie klucz do zrozumienia tych aspektów kultury niemieckiej, które od lat wywołują w nim sprzeciw. Konfrontacja z włoską kulturą, w której wiodącą rolę odgrywają zmysły, stwarza autorowi jednocześnie możliwość krytycznego spojrzenia na swoje dotychczasowe życie, przyzwyczajenia i często nieracjonalne zachowania, u podłoża których znajdują się, jak się okazuje, przeżycia z dzieciństwa.