Academic literature on the topic 'Saba, Umberto, 1883-1957. Canzoniere'

En ocasiones, al momento de determinar si una traducción ha sido o no afortunada, los criterios de valoración se limitan a la legibilidad o fluidez, o bien, a su carácter extranjerizante o domesticante. Sin embargo, siguiendo de cerca las ideas propuestas por Jiří Levý en su obra The Art of Translation (2011) respecto a la traducción literaria, en este trabajo me ha parecido más fructífero tomar como punto de partida no sólo las características evidentes del texto fuente, sino, sobre todo, la poética del propio autor. En este caso, retomaré la figura del poeta italiano Umberto Saba (Trieste 1883 – Gorizia 1957) y algunas de sus principales consideraciones en torno a la poesía y el oficio de poeta. Me centraré en especial en el ensayo “Quello che resta da fare ai poeti”, en el que Saba afirma categórico que la única búsqueda que deberían seguir los poetas es escribir poesía honesta. Tomando como base justamente la poética sabiana de la “poesía honesta”, en este trabajo trataré de establecer si los principios poéticos expuestos por el autor se pueden reconocer todavía tras el proceso de traducción. Con este propósito recupero el poema “La capra”, uno de los poemas más emblemáticos de poeta triestino, y analizo las versiones al español de los traductores Antonio Colinas (1977), Ana María del Re (1989) y Guillermo Fernández (2006).

Poslije konstatacije da je u složenoj prirodi Umberta Sabe, pjesnika rođenog u Trstu 1883. godine, već od rana klijala želja da se kao umjetnik vine iznad sredine gdje je živio, da utekne iz kućnog ambijenta koji ga je sputavao, da nadmaši klasne granice koje su kočile njegove zalete, da se izdigne iznad rase i vjere čijeg se pritiska kao sin Židovke nije mogao osloboditi u doba sazrijevanja, autor ovog priloga istražuje one pjesničke motive koje kritika nije dovoljno istakla i ocijenila te pronalazi da je pjesnik pomoću prijatelja tražio put da bi pronašao sebe i da je prijateljstvu posvetio mnoštvo stihova. Istine, spoznate kroz iskustvo, i drugi životni faktori dali su poticaja Sabi da na vrh svojih ideala postavi prijateljstvo dok mu je bratstvo postalo pritajena težnja. Analiza pjesama Canzoniera ukazuje na ulogu prijatelja u uznemirenoj svakodnevnici pjesnika: prijatelj ublažava udarce koje mu nanosi život, hrabri ga da ne posustane u svojoj »Očajničkoj ljubavi« prema ovozemaljskom svijetu, održava ravnotežu između njega i stvari koje ga okružuju. Pomjereni s ličnog, emotivnog plana na društvenu, odnosno međuljudsku ili međunarodnu razinu, spomenuti ideali sadržavaju misao o mirnoj konvivenciji ljudi i naroda, što je otvoreno iskazano u pjesmi »Quasi un a moralita«, u kojoj je upućen poziv jednom dječaku da nauči: »od onog ko ji je mnogo propatio, mnogo griješio, da još postoji Milost i da je svijetu — CIJELOM SVIJETU — potrebno prijateljstvo«. Ljubav prema životu koja se obnavlja s nadom u prijatelja, poprima posebno značenje kada se pjesnik prebacuje do širih etičkih sfera. Tada se kod njega pomalja vizija o bratstvu, a oličenje dobiva u dadilji Peppi, Slovenki s Krasa, koja svojim srcem punim ljubavi uspostavlja nenametljiv most između dva naroda, kojima je povijest odredila da žive zajedno. Na kraju se izriče tvrdnja da Sabina riječ nosi domaću boju i da izražene stvari posjeduju ljudsku i etičku dimenziju osobito kada se motivi ljubavi, bola ili strah a prepleću s motivima prijateljstva i bratstva, ili kada se ovi posljednji javlja ju samostalno i sadržavaju emblematično značenje.

Ce travail essaie de rendre compte du cheminement poetique et existentiel de saba, tel qu'il nous est apparu dans le canzoniere qui recueille les poesies ecrites entre 1900 et 1954. Ne a trieste, saba commence a ecrire dans la souffrance causee par la dechirure qui lui est constitutive. "homo duplex", il vit dans la nostalgie de l'unite et cherche, avec l'aide de la psychanalyse, mais surtout par le travail de l'ecriture, a concilier les contraires jusqu'a pouvoir accepter le destin qui a ete donne. Son itineraire l'amene ainsi de la melancolie comme modalite d'etre-au-monde a l'acceptation nietzscheenne de la vie, ce qui va de pair avec un affinement progressif de sa poesie. On percoit cet affinement a partir des annees trente, quand saba ecrit une poesie moins narrative, poesie ou l'occasion, bien que toujours presente, occupe une place moindre<br>This thesis attempts to give an account of saba's existential and poetic development, such as it appears to us in the canzoniere, a collection of his poems written between 1900 and 1954. Born in trieste, saba began to write in a state of suffering induced by his inherently rent personality. A "homo duplex", he lived with a nostalgia for oneness and, with the help of psychoanalysis, but above all by his dedicated writing, he sought to reconcile the conflicts and to arrive at accepting his given destiny. His course thus led him from melancholy -as a way of being-in-a-world- to the nietzschean acceptance of life, accompanied by a progressive refinement of his poetry. This refinement revealed itself from the 1930's on when saba's poetry became less narrative -a poetry in which the incident, though still present, played a minor role